Srbija, koliko god se ona trudila od toga do pobegne, počiva na jednom groblju zločina koje je pravila tokom poslednje dekade 20. stoleća.

Njeno bljutavo poricanje, njena nedvosmislena odgovornost i njeno zlurado podržavanje svih osuđenih ratnih zločinaca jeste samo jedan od ključnih temelja nad kojima se stvara jedna izuzetno šizofrena situacija za ovo potonulo društvo.

Kada bismo zanemarili „matorce“, koji su ogrezli u samoobmanu i praznoglavu baljezgariju kako Srbija nije ni za šta kriva, omladina rođena tokom devedesetih godina – ali i ovi klinci nakon petooktobarskih promena, koji već uveliko postaju punoletni – su ubeđeni da je ova država samo jedna kolateralna šteta, koja nije mogla, eto, da se snađe u vihoru vremena i istorijskom vrtlogu novog milenijuma.

Da se razumemo, svi smo mi učeni od malih nogu da je ovde zlonamerni Zapad isključivo imao u interesu da Jugoslaviju raspara u što sitnije delove, da bi, dabome, mogao da vlada nad tim maleckim ruševinama od država. Tupili su nam mozak o onim najopštijim mogućim mestima: o tome kako Srbi su se uvek branili; o tome kako su uvek bili na strani pobednika; o srbijanskim stratištima, masovnim grobnicama i koncentracionim logorima; o boju na Kosovu kao najvećoj moralnoj vertikali…

Relativizovali su nam na svakom koraku partizanske podvige, a pravdali četničke zločine. Ubeđivali su nas da pravi Srbin mora da bude pravoslavac, inače nije Srbin, već neprijatelj svog naroda. Za ratove tokom devedesetih trućali su nam floskule od kojih ni danas mnogi se nisu ni milimetar pomakli, već slepo veruju u to da Srbija nije učestvovala u ratu, a da je bombardovanje bilo jer nas je svet zamrzeo iz čista mira. Moju generaciju su od malena učili kako da mrzi, ali onako, na kukavički način su nam to uvaljivali.

Jednom nam je profesor u srednjoj školi rekao da neće da čuje da koristimo reč „zarez“, jer je to, jelte, hrvatska reč. Takođe, kada sam u srednjoj rekao na času drugom profesoru da je Milošević bio diktator, on me je samo mrko pogledao i rekao mi da se više nisam usudio da to ikada kažem. Dalje, na času građanskog su nas suptilno podučavali kako su nam „Kosovo Šiptari oteli“. A na času veronauke, umesto da su drvili o veri, pričali su o zločinima koji su počinjeni nad Srbima, dok ni u jednom trenutku nisu rekli tim učenicima, balavcima običnim, da ne treba zbog toga da preziru čitave narode. S druge strane, mojoj drugarici je profesorka građanskog u osnovnoj na času objašnjavala kako je homoseksualnost bolest i kako svetom vlada gej lobi, i da su zbog toga oni danas na slobodi.

Ali, nikada niko neće ni reč reći o genocidu u Srebrenici. O masovnim silovanjima Bošnjakinja. O hororičnim iživljavanjima nad nesrpskim stanovništvom. O koncentracionim logorima po Bosni i Hercegovini i Srbiji koji su pravljeni za upravo te „neprijatelje srpskog naroda“. O proterivanju na stotine hiljada Albanaca sa Kosova.

O hladnjačama koje su prevozile njihove leševe do Batajnice. Ne brinite se, neće niko, jer ovde vlada omerta. Jer su gotovo svi u tome na aktivan ili pasivan način učestvovali. I vlast, i opozicija, i ovi koji su navijali za sukobe, i ovi koji su ćutali, i Crkva, i Akademija, i umetnici, i pesnici, i pisci, ali i one što „taj rat nije zanimao“, i oni što su došli nakon Velikih Promena. Svi su oni saučesnici što danas Srbija više liči kao da je sahranjena na Kingovom „Groblju kućnih ljubimaca“.

I onda se na kraju samo „božakamo“ što nam se sve ovo dešava. Što smo nestali sa bilo kakvog civilizacijskog koloseka. Što nas niko ne šljivi ni za pišljivi bob. Što sedimo na pomoćnoj klupi na obeležavanju veka od završetka Velikog rata. Jer smo od hrabrog „Bolje rob nego grob“ preko megalomanskog „Svi Srbi u jednoj državi“ stigli do monstruoznog „Nož, žica, Srebrenica“. Zato.

Autor je novinar

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Nakon što je KRIK juče objavio priču o tome da je Predrag Mali, brat ministra finansija Siniše Malog, koristio stan i automobil firme „Milenijum tim“ angažovane na brojnim državnim projektima, provladin tabloid „Srpski telegraf“ lažno je optužio novinare KRIK-a da su pratili nevenčanu suprugu Predraga Malog, potkrepljujući svoju tvrdnju snimcima na kojima nije novinar KRIK-a.

Provladin tabloid „Srpski telegraf“ je otkriće KRIK-a predstavio kao napad na predsednika Srbije Aleksandra Vučića u tekstu objavljenom na svom sajtu i na naslovnoj strani današnjih novina. Ovaj tekst „Srpskog telegrafa“ su preneli i drugi mediji – portali B92, „Kurir“, „Alo“, „Pink“.

U članku pod naslovom „Kako se realizuje plan za slom vlasti i predsednika Srbije: Vučića ruše i preko beba“ lažno se navodi da su novinari KRIK-a nevenčanu suprugu Predraga Malog „spopali nasred ulice i pratili je do ulaza u zgradu“.

Tabloid je uz tekst objavio i snimke sigurnosnih kamera koji navodno prikazuju kako je novinar KRIK-a prati. Na snimcima, međutim, nije novinar KRIK-a već nepoznata osoba koja nije deo naše redakcije.

U jutrošnjem gostovanju na televiziji „Pink“ glavni urednik „Srpskog telegrafa“ Milan Lađević optužio je KRIK da koristi „japansku metodu praćenja“.

„Japanska metoda praćenja služi da primete da ste tu, za zastrašivanje. Da li verujete da neko pošalje špijuna ili novinara, ne znam kako da nazovem ovog čoveka (misli na osobu sa snimka, prim. aut.). Neko danima uhodi majku sa bebom, zaustavlja je i pita: ‘Šta ste vi ovoj bebi?’“, rekao je Lađević iznoseći teoriju zavere da je tekst KRIK-a deo operacije „Omča“ koju sprovode zapadne ambasade sa ciljem da oslabe uticaj predsednika Aleksandra Vučića. Ovu tajnu operaciju je raskrinkala, prema rečima Lađevića, srpska obaveštajna agencija BIA.

Kampanji tabloida pridružili su se i različiti predstavnici vlasti čije reakcije su objavljene u pomenutom tekstu – Zorana Mihajlović, Goran Vesić, Miroslav Lazanski, Vojislav Šešelj, Nikola Nikodijević, Miloš Vučević, Dubravka Filipovski i Nino Brajović.

Provladin tabloid „Srpski telegraf“, iznoseći neistine o našim novinarima, ugrožava njihovu bezbednost. Tako su danas počele da stižu pretnje redakciji preko društvenih mreža.

KRIK se, podsećamo, pridržava najviših novinarskih standarda i poštuje prava osoba o kojima izveštava, kao i prava članova njihovih porodica.

Novinari KRIK-a jesu posetili zgradu u kojoj živi Predrag Mali, ali sa njegovom nevenčanom suprugom nisu razgovarali, niti je pratili. Zgradu su posetili sa ciljem da se uvere da Mali i dalje vozi „audi a6“, koji su mu ustupili biznismeni Ivan Bošnjak i Stojan Vujko preko njihove firme „Milenijum tim“, o čemu smo juče objavili i istraživačku priču. U priči smo otkrili da je Predragu Malom, osim automobila, ustupljen i stan u vlasništvu ovih biznismena, u kome je živela njegova tadašnja devojka.

Firma „Milenijum tim“ angažovana je, podsetimo, na najvrednijim državnim projektima među kojima je i „Beograd na vodi“.

Stručnjaci sa kojima smo razgovarali saglasni su da ovakav odnos između osoba bliskih ljudima na vlasti i privatnih firmi može da se tumači kao klasičan primer korupcije.

Interesantno je i to što je, mesec dana pre nego što smo objavili priču o Predragu Malom, Vučić gostujući na televiziji „Pink“ otkrio da zna na čemu novinari KRIK-a rade. Tada nas je lažno optužio da pišemo po nalogu stranih ambasada. Rekao je: „Ti zapadni pozovu ove iz KRIK-a, BIRN-a i kažu: ‘E, ajde sad pravite te priče o braći’“.

Slično se dogodilo i 2016. godine kada je tabloid „Informer“ lažima napadao redakciju KRIK-a zbog istraživanja Vučićeve imovine. Kako smo utvrdili, naše novinare su tada pratili pripadnici Bezbednosno-informativne agencije (BIA) koja je ovom tabloidu dostavljala informacije i fotografije.

Bojana Jovanović (KRIK)

Podelite ovu stranicu!

Zemljama Jugoistočne Evrope zajednička je bojazan da su, zbog masovnog odlaska njihovih građana u inostranstvo, osuđene na biološki nestanak. Standard i plate u tim zemljama rastu, ali vrlo polako, a njihove stanovnike privlače zemlje poput Nemačke, Austrije, Italije ili Španije. Trend odlaska radnika i odliva mozgova iz regiona izaziva zabrinutost stručnjaka, političara i privrednika, od Budimpešte, do Atine.

Najviše odlaze upravo mladi, visokoobrazovani ljudi, koji su posebno atraktivni za tržište radne snage, tako da se u celom regionu već oseća manjak radne snage, piše nemačka agencija DPA.

„Mi smo država koja nestaje“, ocenio je Rumun Marijan Hanganu povodom masovnog odliva stanovništva iz jedne od najsiromašnijih zemlja EU. „Posledica je da su mnoga multinacionalna preduzeća odlučila da više ne ulažu u Rumuniju, zato što jednostavno nema radne snage“, napisao je Hanganu na sajtu svoje agencije za posredovanje u zapošljavanju.

Slično je i u susednoj Bugarskoj. „Privreda počinje da otkazuje ugovore i nove projekte, pošto nema radne snage“, priznao je na jednoj domaćoj televiziji ministar privrede Emil Karakanov.

Ponegde u regionu egzodus stanovništva je praćen očajničkim pokušajima vlasti da narod ubedi da je sve normalno. U hrvatskom selu Rusevo nedavno je okrečena zgrada škole koja ima svega četiri učenika. Ono što se ne može prefarbati, jeste činjenica da u tom selu nedaleko od Slavonskog Broda, koje je spalo na svega 310 žitelja, polovina kuća zvrji prazno, a pojedine propadaju.

Prema proceni vlade u Bukurštu, u inostranstvu u ovom trenutku živi više od dva miliona Rumuna, uglavnom u Španiji i Italiji. Egzodus iz susednih zemalja je sličan. Novi dom u nekoj od zemalja EU našlo je, prema zvaničnim podacima, više od 700.000 Bugara.

Iz Hrvatske je, prema jednoj studiji Hrvatske centralne banke, samo od 2013. do 2016. godine emigriralo 230.000 ljudi. To odgovara godišnjoj stopi emigracije od dva odsto stanovništva.

Srbiju je od 2000. godine napustilo 654.000 ljudi, pokazuju vladini podaci. Oni su se pridružili broju od pola miliona građana koji su već ranije otišli iz Srbije zbog ratova i razorne politike Slobodana Miloševića.

Grčkoj je od izbijanja teške finansijske krize 2010. godine leđa okrenulo najmanje 400.000, uglavnom mladh ljudi, pokazuju sindikalni podaci. Novi konzerativni grčki premijer Kirijakos Micotakis u više navrata je rekao da je njegov cilj da unapredi život svih Grka i da onima koji su se odselili „ponovo pruži perspektivu, kako bi se vratili“.

Čak i u Mađarskoj, koja je do sada važila za jednu od najrazvijenih zemalja regiona, globalna kriza 2008. bila je okidač za talas emigracije koji se posle 2010. naglo pojačao, ustanovila je u svojoj studiji sociolog iz Budimpešte Agnes Hars.

Samo između 2010. i 2017. iz Mađarske se odselilo 200.000 ljudi, što je najviša dinamika u nekoj od mlađih članica EU. U Mađarskoj je od 2010. premijer Viktor Orban, podseća DPA.

Jedna od najtežih posledica demografskih kretanja u Jugoistočnoj Evropi je manjak lekara i medicinskog osoblja. U mađarskom gradiću Solnoku zbog toga je privremeno morala da bude zatvorena jedinica za infektivne bolesti. Okružna bolnica u rumunskom gradu Tulčea, u delti Dunava, odnedavno nema anesteziologa – od trojice koliko ih je bilo, dvojica su dali otkaz a jedan se i sam razboleo.

Mnogi zdravstveni radnici sa jugoistoka Evrope karijeru nastavljaju u Nemačkoj, koja je zaposlila i kadrove iz zemalja regiona koje nisu deo EU. Anketa u 217 nemačkih bolnica pokazala je jasan trend da među negovateljima koji nisu poreklom Nemci prednjače oni iz BiH. Prema informacijama nemačke asocijacije bolnica, većinu stranaca koje su zaposlile bolnice su angažovale same, ili preko privatnih posrednika.

Rumunki Kristini Mihu nije bilo teško da donese odluku da ode u Nemačku. U školi u gradiću Deva, u Transilvaniji, nemački je učila kao drugi strani jezik. Kasnije su joj roditelji kao studentu medicine u Temišvaru finansirali praksu u Italiji, Španiji i u nemačkom Hajdelbergu. „Htela sam da prikupim međunarodno iskustvo“, kaže Mihu (32), specijalista interne medicine u klinici u Nirnbergu, gde živi već šest godina.

Mihu kaže da je pored bolje zarade, jedan od motiva za odlazak iz Rumunije bila i sveprisutna korupcija, koja joj je smetala, iako je nekada bilo još gore. Ona kaže da nemačko zdravstvo, pored bolje opremljenih bolnica, ima još jednu crtu koja joj se dopada, a to je da se „u Nemačkoj znatno više razgovara sa pacijentima“.

Istovremeno u Rumuniji, zbog problema sa radnom snagom, preduzetnici pokušavaju da dovedu radnike čak i sa Dalekog istoka. Vlada je ove godine odobrila kontingent od 20.000 radnika iz zemalja koje nisu članice EU. To je nedavno bilo i tema bilteralnih razgovora sa Pakistanom. Marijan Hanganu, međutim, smatra da je taj kontingent samo „kap u moru“, pošto je Rumuniji potrebno najmanje 300.000 radnika.

Saradnja sa pečalbarima sa Dalekog istoka često puca zato što mnogi od njih ne podnose rumunsku klimu ili hranu, kaže saradnica Hanganua, Andrea Tartačan. „Sada, barem u građevinarstvu, pokušavamo da angažujemo radnike iz Tadžikistana. Oni su robusniji od Vijetnamaca, pošto Tadžici dolaze iz stepe“, kaže Tartačan.

„Gastarbajtere“ zapošljava i Bugarska, iako ne i iz tako egzotičnih krajeva kao Rumunija. U crnomorskim kupalištima kelneri i sobarice su, pored ostalog, iz Ukrajine, Belorusije, i Moldavije.

Čini se da Zapad svojom politikom podstiče iseljavanje. Na krajnje siromašnom Kosovu nemački ministar zdravstva Jens Špan nedavno je posetio srednju medicinsku školu u kojoj se obrazuju kadrovi za – Nemačku. I reprezentativna nemačka gimnazija u Prizrenu smatra se lokomotivom za odliv mozgova. U svakoj generaciji do 30 maturanata dobije ponudu da školovanje nastavi u Nemačkoj, a od tih maturanata malo koji se kasnije vratio na Kosovo.

Sa stanovišta Instituta za istraživanje tržište rada (IAB) u Nirnbergu, Nemačka ima koristi od doseljenika iz jugoistočne Evrope. Herbert Briker iz tog instituta kaže da bi bez njih u oblastima kao što su građevinarstvo, medicinska nega ili gastronomija bilo problema, pošto kandidata Nemaca za te poslove gotovo da i nema.

Briker tvrdi i da je, prema saznanjima IAB, perspektiva dobrog posla na Zapadu podstakla želju za obrazovanjem u zemljama istočne i jugoistočne Evrope i da je u njima znatno porastao broj akademskih građana.

Takvim ocenama oštro se protivi Tado Jurić, politikolog i stručnjak za demografiju na Katoličkom univerzitetu u Zagrebu. On smatra da Nemačka svoje demografske probleme ne sme da rešava imigracijom sa jugoistoka Evrope. Ocenivši da „nije fer da Nemačka spasava sebe na račun svih nas“, Jurić je zatražio da se problemom „nefer migracija“ pozabavi i EU.

(Beta/Euractiv.rs)

Podelite ovu stranicu!