Basara za danas


Famozno

Gaće Milana Grola

Mnoge su mi stvari pukle i polupale se pred očima onog 12. marta 2013, na desetogodišnjicu Đinđićevog streljanja, u praznjikavoj galeriji na Andrićevom vencu, ali trebalo mi je nekoliko godina da sakupim „srču“ i da od komadića sastavim sliku koja mi je bila nevidljiva dok je bila čitava.

    

Tim nevidljivija što sam dve godine uraganskog pripremanja, najavljivanja i isprobavanja atentata na Đinđića proveo van zemlje. Neke su informacije, naravno, stizale do mene, ali dok nisam pogledao Slavišin film, pojma nisam imao da hajku sa odstrel Đinđića ne vode samo oni od kojih se to očekivalo i kojima je to u opisu radnog mesta – takozvane „poražene snage“ – nego da je lov na Đinđića imao plebiscitarnu podršku 99% medija i najmanje 80% populacije.

Rame uz rame sa „poraženim snagama“ svrstali su se pogolemi delovi „pobedničkih snaga“ koji su smatrali da je došao njihov red za pljačku, a koje je Đinđić sprečio u naumu, spreman, doduše, da im da odlikovanje za doprinos naprednom pokretu, ali ne i državne pare, frekvencije, agencije, subvencije, etc.

Neka priča ko šta hoće, odluka da se Đinđić strelja, doneta je saborno, kako Srbima i dolikuje, naročito kad im se izjalove nade da je u roku od tri meseca moguće dostići „švedski standard“ nakon dvesta godina tumaranja po orijentalnim fantazijama, nasilju i lopovluku. Ogromni apetiti, kratki fitilji, pričali smo o tome.

Tu, u praznoj projekcionoj sali na Andrićevom vencu, shvatio sam da u Srbiji država, pravo, ljudska empatija, solidarnost – da ne dužim – sve – postoji samo u novinčinama i na televizijama, a da u stvarnosti (ako to nije prejaka reč) postoji samo arlaukanje „ja, ja, ja, ja“ koje – da se Vlasi ne dosete – u javnosti zvuči kao „Srbija, Srbija, Srbija“ ili „Evropska unija, unija, unija“.

Shvatio sam, nadalje, da postoji srpski narod, ali da ne postoji srpsko društvo i da je iz tog razloga – osim lopovluka i ubistava – u Srbiji sve drugo ili laž ili apstrakcija. Zato periodična okupljanja, protesti, prevrati, revolucije u Srbiji nisu udruživanja slobodnih individualnosti koje ujedinjuju snage da ostvare neki zajednički cilj, nego aritmetički skupovi pojedinaca utopljenih (i maskiranih) u masu koji – nastupajući kao narod ili partija, sasvim svejedno – gledaju da ostvare neku ličnu korist.

Eto, uzgred, objašnjenja nepodnošljive lakoće transformacije Srba iz pripadnika „nebeskog naroda“ u članove Savez socijalističkog radnog naroda, za preletanje iz partija krajnje levice u stranke krajnje desnice, sasvim prirodno i za preletače i preletačke prijemnike. Eto, konačno, objašnjenja odsustva svih kriterijuma i poraza svakog razumnog projekta.

Rđava beskonačnost, pa to ti je Danas moj sabrat po peru, LJuba Živkov, osipa drvlje i kamenje na Lazu Ristovskog zbog kamčenja para za film „Čarape kralja Petra“, sutra će isto to kamenje svaliti na Ristu Lazovskog zbog otimačine para za film „Gaće Milana Grola“. Karte su već u pretprodaji.

    

Komentari (11)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. Moral je „ono što se mora“. Posledično, mi Srbi ne moramo ništa. A pride, možemo i ono što ne možemo. Samo da ništa ne moramo.

  2. Nije Basara naveo sve razloge zbog kojih su se i pobednici pridružili porazenima u hajci protiv Đinđića. Nije pomenuo otpor pra njegovim zahtevima da spavaju tek kad odu u penziju, da trče uz stepenice, da gutaju žabe i sl.

  3. Povlaceci paralelu izmedju Ljube Zivkova i Marijana Risticevica obezbedio si sebi pocasno mesto u antologiji srpskog bescasca. Ne budi skroman, objavi da su karte za novi hit „Sluzbene gace podnarednika Svete“ vec u prodaji

  4. Kao što vidimo iz kolumne, Basara je bio mudar, pa nije gledao ličnu korist, zbog čega je bio nagrađen radnim mestom ambasadora.

  5. Basara je jedini čovek čiji mi je mrzovoljni cinizam simpatičan.. Jer ima šta da kaže. Doduše, skoro da nema kome, ali dobro, ne može se sve imati..

  6. Ako neko baš neodoljivo želi, ovih dana može videti Basaru u Galeriji SANU, koja mu je nesebično izložila književni opus u znak zahvalnosti što onoliko agituje za Vučićevu stvar. Žitelji Slavskog Pojasa i Kruga Dvojke poznaće ga po praziluku koji mu pozadi još uvek viri, a revnosni komentatori će u praziluku razabrati i Moderatora koji cenzuriše komentare na Basarine kolumne u Danasu.

  7. „…shvatio sam da u Srbiji država, pravo, ljudska empatija, solidarnost – da ne dužim – sve – postoji samo u novinčinama i na televizijama, a da u stvarnosti (ako to nije prejaka reč) postoji samo arlaukanje „ja, ja, ja, ja…“
    Hvala ti Base ,vec 27 godina pokusavam da objasnim zasto sam otisao…to je to…

  8. Lako ti je, Basara, suditi i osuđivati, naročito kad podosta stvari nisi razumeo.Bilo bi bolje da se držiš manje ozbiljnih tema. Ovde si omanuo!

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Share This

Share this post with your friends!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com