Da li studija ima smisla?

Nedelja

Kosovu – uslovna nezavisnost

Da bi srpskoj javnosti saopštio nastalu realnost nakon završetka kosovskog rata autor ovog članka prišao je 2004. godine izradi studije pod naslovom „Sistemski prilaz kosovskom problemu“ sa ciljem davanja odgovora na nejasnoće koje su u to vreme bile aktuelne, a koje se i danas javljaju u tumačenju teksta Prištinske Platforme i emotivnog reagovanja srpskih političara na njen sadržaj, a odnose se na nastalu realnost.

    
Foto: Beta / AP Photo/Visar Kryeziu

One se mogu definisati preko sledećeg pitanja:

Da li u nastaloj problemskoj situaciji (kraj 2004 godine) postoji upravljanje kojim je moguće realizovati cilj: Kosovo je sastavni deo Srbije, odnosno, da li je ovako upravljanje u realnosti Kosova kontrolabilno? Termin kontrolabilno znači da je moguće upravljanjem obezbediti u budućnosti realizaciju postavljenog cilja, sa resursima kojima raspolaže Srbija. Ako su ograničenja na upravljačke akcije političara Srbije da realizuju postavljeni cilj takva da ne postoji ni jedno upravljanje kojim je moguće njegovo ostvarenje ovakav sistem upravljanja nije kontrolabilan.

Upravljanje srpskih vlasti u procesu rešavanja Kosovskog problemom biće kontrolabilno samo ako se iz skupa dopustivih upravljanja može naći najmanje jedno rešenje koje prevodi kosovski sistem u željeno stanje srpskih političara da Kosovo ponovo postane sastavni deo državnog sistema Srbije. Istraživanjima u studiji dokazano je da postojeća ograničenja u dokumentima kojima su određeni uslovi završetka izgubljenog rata Srbije na Kosovu nisu izmenljiva i to: 1) Kumanovski sporazum kojim se nalaže svim vojnim, paravojnim i policijskim snagama Srbije da napuste teritoriju Kosova, 2) Rezolucijom 1244 SB UN kojom Kosovo postaje protektorat UN, 3) Rezolucijom 1244. SB UN definisani su angažmani visokih predstavnika UN-a, kao i institucija UNMIK i KFOR. Oni treba da formiraju demokratski i pravno uređeni sistem i da ovako upravljanje predaju izabranim predstavnicima kosovskog naroda.

I pored saznanja da ne postoji teoretska mogućnost ostvarenja cilja Kosovo je Srbija, Skupština Srbije donosi 2006. godine Ustav kojim se u preambuli konstatuje da su Kosovo i Metohija sastavni deo države Srbije. Mnogi intelektualci i visoki predstavnici SPC i danas kategorički tvrde da su Kosovo i Metohija deo Srbije, a ne kažu kako u nastaloj realnosti ostvariti ovaj cilj (kako menjati postojeća ograničenja). Ovakvi iracionalni zahtevi Ustava Srbije ne mogu da obavežu bilo kog političara pregovarača da realizuje ovaj fiktivni cilj, a ni projektanta da formira strategiju kojom se može realizovati nalog iz preambule Ustava Srbije.

U vreme formiranja Ustava moralo je da se unapred zna da cilj zadat ustavnom preambulom fiktivan i da zato nema mogućnosti ostvarenja. Kosovo je za Srbiju definitivno izgubljeno, a novonastala suverena država Republika Kosova postoji u realnosti i postojaće, priznala je Srbija ili ne. Zato je nepotreba burno izražena negativna ocena Prištinske platforme koja je zasnovana na realnosti i normalno je protivna fiktivnom zahtevu preambule Ustava Srbije.

Posle brojnih ratnih i poratnih transformacionih aktivnosti danas je Kosovo izdvojeno od Srbije i postalo Republika Kosovo kao nezavisna država koju priznaje 108 država sveta, s tim što ona nije postala članica UN zbog veta Rusije u SB UN. Ostali su nerešeni njeni odnosi sa službama UN-a UNMIK i KFOR koji imaju i dalje svoje nadležnost u procesu upravljanja Kosovom.

Savet bezbednosti UN nije nadležan za priznavanje suverenosti neke države već je suverenost određena faktičkim stanjem vršenja vlasti na terenu. Danas na skoro celoj teritoriji Kosova svu vlast vrši vlada Republike Kosovo i zato je ona suverena država koju neki političari Srbije i srpski političari sa Kosova dovode u pitanje. Sve ove činjenice bile su poznate srpskim vlastima nakon 2000. godine i nema nikakvog razloga da se Prištinska Platforma ne posmatra iz racionalnog ugla i ona, uz određene adaptacije, može biti korisna za sve.

Problemi vezani za suverenost Republike Kosova nastaju u četiri opštine na severu Kosova (Severna Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zubin potok i Zvečan) gde živi pretežno srpsko stanovništvo. Rešenje ovog problema definisano je Briselskim sporazumom koji predviđa formiranje Zajednice srpskih opština, a pravne garancije za realizaciju i funkcionisanje ZSO pružaju odgovarajući zakoni Kosova. U Briselskom sporazumu se ne pominje bilo kakva zakonska i druga aktivnost Srbije u vezi izgradnje i funkcionisanja ZSO; ona neće biti nikakva posebna regionalna autonomija.

Zajednica će funkcionisati u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim zakonima. Četiri opštine sa srpskom većinom će preneti na ZSO ovlašćenja iz oblasti privrednog razvoja, obrazovanja, zdravstva i urbanog razvoja da u njihovu korist vrši zajedničko upravljanje. Svi policajci na severu Kosova biće integrisani u sklop kosovske policije. Plate će isplaćivati isključivo kosovska policija. Rad policije i sudstva odvijaće se isključivo u skladu sa pravnim sistemom Kosova. Pravosudne vlasti biće integrisane u pravni okvir Kosova.

Apelacioni sud u Prištini uspostaviće Poverenstvo sastavljeno od većine sudija kosovskih Srba koje će se baviti sudskim poslovima u svim opštinama sa srpskom većinom. Ovim odredbama prošireno je upravljanje Republike Kosovo i na ove četiri opštine.

Sa odredbama ovog sporazuma Republika Kosovo formalno rasprostire svoju vlast na celoj teritoriji Kosova. Građani opština sa srpskom većinom samo su delimično prihvatili vlast Republike Kosovo, a što stvara konfliktnu situaciju između Srba i Albanaca, sa mogućnošću izbijanja sukoba. Kod kosovskih Srba postoji uverenje da sprečavanjem širenja faktičke vlasti kosovskih institucija na sever Kosova dovodi se u pitanje suverenost Republike Kosovo.

Nejasno je šta se sa takvom aktivnošću postiže u pogledu interesa Srbije, jer se suverenost Srbije nad Kosovom ne može povratiti. Nepriznavanje Republike Kosovo ne utiče na njenu suverenost, ali utiče na njenu mogućnost da postane članica UN-a i članica EU zbog veta Rusije u SB UN-a (na zahtev Srbije), a što negativno utiće na njen budući razvoj i na stabilnost regiona, a kao bumerang vraća se nemogućnost Srbije da postane članica EU.

Rešenje koje može da primeni albanska strana je otežavanje razmene ljudi i trgovine sa Srbijom (carine od 100%), što će ozbiljno pogoditi Srbiju i nosioce političkih ideja kojima se degradira suverenost Kosova. Ovakvim merama protive se velike sile Zapada, posebno SAD. Zahtev Srbije za autonomijom Severa Kosova dovešće do istog zahteva za oblast Preševo-Bujanovac, u Srbiji, možda i zahtev Bošnjaka za autonomija Sandžaka.

Moguće je da političari Kosova, po istoj šemi, postave zahteve za autonomijama za delove Crne Gore koje naseljavaju pretežno Albanci, a isto tako za delove Severne Makedonije, sa ozbiljnim posledicama po ceo region. Sever Kosova je najeksplozivnija oblast koja može da aktivira sukobe i zato traži radikalna rešenja uz saradnju političara SAD i EU, uz kontrolu službi UNMIK-a i KFOR-a.

Predstavnici Vlade Srbije bili su upoznati sa nalazim studije s tim što oni nisu prihvatili izložene zaključke. Predlog studije da izrada strategije za formiranje Zajednice srpskih opština Kosova (ZSO) i njene praktične aktivnosti bude funkcionalno povezana sa davanjem bezuslovne ili uslovne nezavisnosti Republici Kosovo, zavisno od ostvarenja nivoa zaštite srpske zajednice Kosova. Predlaže se da Srbija da uslovnu nezavisnost Republici Kosovo, s tim da period uhodavanja rešenja uslovnosti traje 5 do 10 godina. Samo godišnje ispunjenje dogovorenih kriterijuma kojima se vrši zaštita srpskih interesa na Kosovu osigurava dobijanje uslovne nezavisnosti za narednu godinu, Ovaj princip nije prihvaćen od vlade Srbije i nije prihvaćen predlog da Vlada Srbije formira institucija kriznog menadžmenta (grupu stručnjaka), koja bi radila na formiranju strategije Saveza srpskih opština i operativnom sprovođenju strategije.

Ovakvim stavom Vlade Srbije ukinuta je mogućnost racionalnog promišljanja realnosti i kulturalne izvodljivosti svih daljih procesa na regulaciji kosovskog sukoba. Sve regulacione aktivnosti na problemu Kosova vršili su najviši srpski političari obmanjujući srpski narod da je povratak suvereniteta Srbije na teritoriju Kosova moguć. Isto tako, neprekidno je obmanjivana srpska javnost tvrdnjom kako je moguće formirati funkcionalnu Zajednicu srpskih opština (ZSO) i obezbediti njen rad na terenu, bez aktivnog i voljnog ućešća institucija Republike Kosovo (neispunjeni Briselski dogovor).

Voljno i efektivno učešće institucija Republike Kosovo u zaštiti srpskih interesa preko (ZSO) moguće je samo uz priznavanje uslovne, ili bezuslovne nezavisnosti Kosova. Svaki pokušaj Srbije da se vojskom ostvari povratak Kosova u sastav Republike Srbije zahtevao bi rat za koji se zna da bi bio tragično izgubljen, uz kažnjavanje Srbije od strane snaga UN-a, SAD i EU.

Odlomak iz opširnijeg članka

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Share This

Share this post with your friends!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com