Danas u Srbiji nema političke snage koja bi ubedljivo pokrenula pitanje srpske evropske alternative

Srbija se mora izvući iz „zapadnobalkanskog“ logora

Danas svi vide da ne postoje nikakve šanse da Srbija jednog dana postane članica Evropske unije, ali aktuelna vlast jednako opstaje na tom putu. Fenomen je i širi i dublji nego što bi to bila orijentacija same vlade, pa je utoliko i ozbiljniji.

Foto: Medija centar

Štaviše, ovde postoji i jedan apsurd. Evo već sedam godina srpsku politiku evropskih integracija vode političke snage koje su više od dve decenije pre drugog zauzimanja vlasti (2012) svoj politički identitet sticale na antievropskoj orijentaciji. One stoga ne mogu biti nikakvi evrofundamentalisti, koji bi slepo zastupali jednu prilično propalu politiku. Problem je, dakle, mnogo složeniji.

Danas se iz redova Vlade čuje zapomaganje zbog zastoja u pregovorima o pristupanju Uniji. Kažu, ne daju nam nijedno poglavlje, pa kamče bar jedno za tekuće polugodište. Zašto, pitaće se neko, kad od pristupanja nema ništa. Politički korektan odgovor je – moramo ostati na putu ma koliko dugo trajao, jer alternative nema. Rezervni odgovor je – Srbija samo tako može da izvrši unutrašnje reforme pa makar i ne postala članica EU.

Ovakvi odgovori imaju jedan dogmatski prizvuk ako pogledamo stanje u samoj EU. Ali, sama politika srpskih vlasti nije toliko dogmatska. Između današnje politike proširenja Unije i stava zvanične politike u Srbiji postoji jedno sazvučje.

Kada je o EU reč, ona je svoje proširenje zaključila 2013. godine, primivši poslednju članicu. Mnogo pre toga, u vreme velikog proširenja (2004-2007), raspoloženje prema ovoj politici naglo je palo ne samo među stanovništvom nego i unutar političkog sveta. Bilo je to prvo proširenje (plus ono iz 2013, dakle 13 novih članica) koje se odlikovalo totalnom pretežnošću tzv. država neto dobitnika.

Sve one mnogo više su dobijale iz zajedničkog budžeta nego što su davale. Posle velike finansijske krize 2008, koja još nije okončana, postalo je doslovce svima u Uniji jasno da proširenja više neće biti.

U tom suštinski nepromenljivom miljeu, postavilo se jedno praktično pitanje: šta činiti sa politikom proširenja? Ona je izgubila svoj razlog postojanja, ali, ispostavilo se, ne i svoju moguću političku funkciju. U nastajućem svetu konfrontacije Zapada i Istoka, tzv. Zapadni Balkan ne sme se prepustiti potencijalnom neprijatelju, a te „zemlje“ (pre nego države) treba držati u orbiti svoje kontrole. Čarobna formula glasi: dovesti ih na put članstva, ali pošto je ono realno govoreći nerealno, držati ih večito u kondiciji pristupanja bez članstva. Što se Srbije tiče, ovo traje od leta 2008. godine, kada je bio potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Ako tada mnogima ova politika Unije nije bila providna, to nikako nije slučaj posle jedanaest godina. Srbija je potpala pod totalni uticaj EU a da je danas dalje od članstva nego 2003. godine, kada je bila otvorena perspektiva članstva za zemlje regiona (o tome više ovde). Ali, u međuvremenu nisu izvršene nikakve unutrašnje reforme kao zamena za (objektivnu) nemogućnost članstva. Naprotiv, Srbija je postala zavisna zemlja perifernog položaja i u regionalnim relacijama, sa slabom privredom, fragmentiranim društvom i političkim sistemom lične diktature.

Pomenuto sazvučje postoji upravo između aktuelne politike EU i opšteg stanja u Srbiji. Evropska unija, naime, jedino u ovakvoj Srbiji može da sprovodi ovakvu politiku. Da bi Srbija postala i ostala zemlja utopljena u zapadnobalkansku periferiju, koja može da posluži još samo kao tampon zona u postojećim i budućim konfrontacijama „velikih prostora“, trebalo ju je anestezirati i odvojiti od svega po čemu se razlikuje u ovom delu Evrope.

Današnja vlast u Srbiji jeste najzad pronađena formula saobrazna evropskoj „politici susedstva i pregovora o proširenju“ i ključna u poretku šest zemalja „Zapadnog Balkana“ sa polutanskim statusom. Ali, da problem bude veći, ovde nije reč samo o današnjoj vlasti u Srbiji nego i o dobrom delu kulturnog i civilno-društvenog pogona koji pokriva sistemsku potrebu za odgovarajućom evropejskom ideologijom.

Ona je sadržana u davno skovanom sloganu „Evropa nema alternativu“, koji je čvršći od ma kakve stvarnosti. Nije bitno da li ovaj „proaktivni“ segment našeg društva veruje u svoju ideologemu ili preovlađuje lična materijalna korist, bitno je da on gusto ispunjava prostor javnog govora kao da „Evropa“ stvarno nema alternativu.

Tako govor o alternativi obitava na margini. Sa te pozicije on ne može da se izvuče iz javno mu namenjene uloge istočnog trojanskog konja, najčešće ruske provenijencije. S druge strane, alternativni govor nije ništa drugo do zastupanje stanovišta zdravog razuma. Ako stvari u vladajućem ključu već decenijama ne idu, zar ih ne treba menjati. Ako Srbija ne može da postane članica EU, zar ne treba upravo sa njom da otvori pitanje alternativne politike.

Pa zar Srbija treba da ispuni sva pregovaračka poglavlja, da uđe u sveopšti regulatorni poredak EU, a da u njoj nema baš nikakav uticaj na postupke odlučivanja. To bi bila formula političkog ropstva. Ali, ma koliko bili kritični prema EU, promena ovog fatalnog puta je stvar Srbije. O njenoj budućnosti je reč, a ne o budućnosti EU.

Ako bi se nastavilo ovim rutinskim bauljanjem, Srbija bi za dugo vreme ostala ne samo u „zapadnobalkanskom“ logoru, nego bi i bila svedena na tu meru. Neka te mere ostalima; koliko vidim, svi je (meru) ljube bez alternative. U takvom društvu nije teško ostati sam, što podrazumeva da Srbija sama treba da sa EU otvori i rešava pitanje međusobnih odnosa. U suprotnom ostaje nam, po svoj prilici, perspektiva „zapadnobalkanske unije“ (vid. ovde), tj. stvarnog saveza-logora koji bi mogao poslužiti još samo kao rezervoar ljudskih i prirodnih resursa za imperijalni centar.

Danas u Srbiji nema političke snage koja bi ubedljivo pokrenula pitanje srpske evropske alternative. Vladajuća struktura je suviše zadovoljna sobom, tj. svojim političkim plenom, da bi i pomislila na to. Savez za Srbiju još obitava u iluziji o pravoj EU koja je, navodno, prirodno sklonija „civilizovanoj“ Srbiji. Treći način javnog mišljenja postoji, ali je na političkoj i javnoj margini. Bilo bi na korist opštem dobru da se misao i strategija drugačije evropske politike što pre politički artikuliše.

Autor je profesor FPN i predsednik Državotvornog pokreta Srbije

  • Ovo je sve vise nego tacno. Tako su Turke vise od 50 godina ,vukli za nos. Parola Evropa nema alternativu, sluzi Vucici njegovim satrapima , a pre toga Tadicu,da izgledaju na sceni proevropski a u stvrnosti su vratili Srbiju ,na pocetak vladavine Milosa Obrenovica,koji slicno danasnjim tiranima, nije nikome polagao racune za svoje odluke. Veliki Milos je bio mnogo posteniji, za njegovog vakta, Beogarad i Srbija, postali su deo civilizovane Evrope.
    Danas smo na potpuno suprotnom polu, policija, tuzilastva, sudovi, usko saradjuju sa drzavnim lopovima , koji se javno zaklinju u evropske vrednosti a nocu se bude u znoju od straha, s mislima,sta ako jednog dana, pobedi Evropa u Srbiji. Srbija je postala mala privatna , dobro organizovana mafijaska drzava. Bez pomoci te iste Evrope, nema nam spasa.

  • rusofili 30 g sve građane (koji nešto znaju da rade, moralne, preduzetne, radne…) teraju da emigriraju iz Srbije da bi oni na miru vladali „nepismenim narodom“ a da pare sa ZAPADA šalju u Srbiju matici…. A kako izgleda ta vladavina? 30 g ratna idologija ljudi poput autora imaju ovo što imamo: uništena privreda koja ne može da puni budzet zemlje…zato se i zadužuju svake godine u budzetu fali oko 10 milijardi evra (5 da dijaspora, a 5 krediti, donacije zapada i tsl)….ali kao što svi vide ratna ideologija traje i 2019…. ne priznaju da su potpisali kapitulaciju u Kumanovu i 20 g su nam ponovo „pojeli skakvci“ ratnom retorikom, ratnom mržnjom i apsolutnom NETOLERANCIJOM….koja se okrenula unurat Srbije…. znači novac uzimaju od ZAPADA a rade za geostrateške interese Srbije….

  • Ne drzi Evropa Srbiju u „kondiciji pristupanja bez clanstva“,nego Srbija sa ovom vlascu nije sposobna da ispuni standarde vecine zemalja clanica EU.
    Ne drzi Evropa Srbiju „kao tampon zonu u buducim konfrontacijama“i nije Srbija „potpala pod totalni uticaj „EU“,nego EU pokusava na sve moguce nacine da spasi Srbiju da ne postane jos jedna zrtva Putinove imperjalisticke politike.

  • Ја лично никад небих хрлила ка ЕУ! Више сам за скромни живот него за западњачко лицемерје и безобразлук ради неког већег стандарда!

  • Jeli, Samardžiću istina da školuješ ili da si školovao decu u Zapadnoj Evropi? U EU? Jeli istina da si godinama predavao EU integracije (ili tome slično)?

  • Cemu u opste diskutovanje, ne evropsle, nego bilo kakve druge alternative. Cela diskusija na tu temu je besmislena i komicna do apsurda.
    Samardzicevo pisanje podpada pod ono narodno: „Selo gori, a Baba se Ceslja!“
    Jedna rec za vas, G. Samardzicu: … KOSOVO !!!

  • Zna li profesor Samardzic da Turska vec 30 godina ceka na prijem u EU. Za to vreme je izvrsila ekonomske reforme i postala ekonomska sila. I Srbija mora ekonomski jacati-koristeci svekoliku pomoc pa na kraju i ne mora biti deo EU.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Share This

Share this post with your friends!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com