Piše: Aleksandar Dikić

Moj neizgovoreni govor na Glavnom odboru Demokratske stranke

Izlazak na izbore – akt prijateljstva prema Vučiću

Odluka o bojkotu je najteža odluka koju jedna politička organizacija može da donese.

Ali, sreća po nas odluka je već doneta. Neizlazak na izbore je jedini mogući izbor za one koji žele da menjaju Srbiju.

Ako je utakmica unapred nameštena, sudije potkupljene, a pravila se menjaju „u hodu“ i važe samo za jednu stranu, onda je nepristajanje i aktivni otpor jedini način da se sačuva obraz i obezvredi već zacrtani rezultat. Ako bezglavo srljaš u poraz koji može da te konačno dotuče, onda protivnik nije sam u tom piru beščašća, onda i na tebe pada deo krivice koja te čini saučesnikom.

Nema ničeg vrednog poštovanja u činu samoubistva. Naprotiv! Oni koji ne shvataju da je izlazak na izbore pod ovakvim uslovima ravno ritualnom političkom suicidu, neka to izvedu u formi ličnog, a ne kolektivnog performansa.

„Lideri nekada moraju da žrtvuju sve za narod, sve – osim naroda“- upozoravajuće su reči nekadašnjeg za života obožavanog vožda. Mnogi još uvek žive zarobljeni u njegovom vremenu i maštaju o pokradenim izborima i stotinama hiljada ljudi na ulicama srpskih gradova ili vlažno sanjaju o reprizi petooktobarske revolucije. Dok je njihov mentalni i politički razvoj zaustavljen, njihovi protivnici su napredno metamorfozirali pod radioaktivnim uticajem prve decenije novog veka i u drugu dekadu ušli kao već pripremljen kadar za puzlu u mozaiku balkanskih stabilokratija. Ta radijacija učinila ih je otpornim na zastarelu municiju iz prošlog stoleća. Krljušt im je tvrđa, zubi su im oštriji, otrov im je koncentrovaniji, rezistentni su na sve vrste pesticida i rodenticida koje smo bacali na njih.

„Ono što u Srbiji ne valja, ne valja kao celina i ne može se popravljati na delove!“ – reči su posthumno obožavanog voždovog glavoseka. Oni koji citate pokojnog premijera koriste da bi odluci o bojkotu dali vremensku i vrednosnu vertikalu treba podsetiti da je Zoran tu odluku ocenio kao pogrešnu par godina kasnije kada se u crveno-crnom parlamentu nije mogla čuti reč demokrata. A kada se komunisti i četnici ostave sami, onda se institucije zamene šumom, dijalog građanskim ratom, a na kraju tuđa čizma odredi pobednika.

Posle tih farsičnih izbora umesto da dejtonski mirotvorac pacifikuje ratoborne radikale, radikali su lako militarizovali samoprozvane pacifiste. U praskozorje rata opozicioni renegati su dokusurili sebe ulaskom u saveznu vladu i time krenuli putem bez povratka. Svoju sudbinu vezali su za sudbinu Miloševićevog režima. Svi Slobini kolaboranti, od JUL-a, preko radikala, do SPO-a nestali su sa političkog radara u danu konačnog obračuna, tog po njih „crnog septembra“.

Ali, glavni razlog zašto je tadašnja odluka o bojkotu bila pogrešna leži u hroničnom i šticovanom nejedinstvu opozicije. I danas je tako. Ako će ovo pitanje ponovo podeliti opozicioni blok, bitka je unapred izgubljena.

Vučić uništava svoje neprijatelje tako što ih učini prijateljima, makar prividnim, makar privremenim. Izlazak na izbore bio bi akt prijateljstva prema njegovom režimu, njegova unutrašnja legitimizacija koja bi prethodila spoljašnjoj.

Ko su potencijalni Vučićevi prijatelji i kakav je njihov politički profil?

Ima ih sa obe strane barikade. Izbori u Medveđi su bili pozivnica za sve one koji vegetiraju ispod cenzusa. Vaše je samo da se pojavite na kandidacionoj listi, ulazak u parlament je deo automatizma. Tako su se posle prebrojavanja listića „iznad površine“ pojavili ono što je ostalo od radikala ili ono što je ostalo u Radikalnoj stranci. Prohodnost na nacionalnim frekvencijama sa pažljivo biranim gostima i još pažljivije biranim temama, omogućila je ovom nekada političkom gigantu da pokaže sebe kao upotrebljivu „opoziciju“.

Magičnu lestvicu preskočili su i njihovi reminenti u još desnijem i još radikalnijem agregatnom stanju. Oni su o parlamentarnom statusu pre par godina mogli samo da sanjaju, ali danas je nastupilo zlatno doba za one koji veruju u kohabitaciju kneza Lazara i dinosaurusa ili bi tumor na mozgu da leče belim lukom.

Sa druge strane, više je kandidata koji bi rado odigrali ulogu Slobodana Vuksanovića u Demokratskoj stranci. Njih uzalud podsećaju na parafrazirane reči osnivača – DS želi predsednika kojeg svakodnevno prozivaju i napadaju tabloidi, a ne predsednika čiji politički talenat Vučić hvali.

Bojkot je rizičan, hazarderski potez, ali takođe iznuđen i jedini mogući. Nećemo izneveriti druge ako ciljamo visoko i promašimo, ali ćemo izneveriti sebe ako ciljamo nisko i pogodimo.

Autor je lekar, član Glavnog odbora DS

Povezani tekstovi

Postanite član Kluba čitalaca Danas i na taj način podržite nezavisno novinarstvo.

Danas postoji sa ciljem pravovremenog i istinitog izveštavanja dostupnog svim građanima. Kupovinom Danasa, pretplatom ili članstvom u Klubu čitalaca omogućavate nam da ostanemo samostalni i potvrđujete da u Srbiji ima mesta za slobodno novinarstvo!

Više od dve decenije nismo poklekli pred trendovima opšte tabloidizacije, senzacionalizmom i komercijalizacijom sadržaja. Bili smo zabranjivani i prozivani. Ništa nije moglo da nas spreči da objektivne vesti objavljujemo svakog dana. Nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici.

Zato želimo da se oslonimo na vas, naše čitaoce.

Ukoliko želite da i ubuduće nastavimo sa radom kao i do sada i još kvalitetnije, kupite Danas i postanite deo Kluba čitalaca Danasa za 990,00 dinara mesečno!

Komentari (4)

* Sva polja su obavezna

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Share This

Share this post with your friends!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com