Svetislav Basara

Senčenje Balkana

Ostavimo načas po strani srpske psihodelične i kontrapsihodelične (para)politike, istrage poturica i poturanje istraga, uvaljivanje dubara i masovne halucinacije (svih boja) pa se retorički zapitajmo da li u ovom sveopštem rasulu i propadanju ima išta što je bar malčice napredovalo.

Senčenje Balkana 1Foto: Stanislav Milojković

Ruku na srce, malo toga, ali nije da baš ničeg nema.

Uverio sam se u to odgledavši (iz tri puta) drugu sezone serije „Senke nad Balkanom“. Kako sam onomad pravovremeno i subjektivno izvestio, prva sezona je bila jaka vrlo dobra (po starovremenskom ocenjivanju možda čak i „četri na pet“), druga je još bolja, sledstveno je – zbog neizbežnih sitnih propusta starovremenski ocenjujem s – „pet minus“.

Uprkos velikoj gledanosti i neporecivosti kvaliteta, prva sezona Senki bila je podvrgnuta žestokoj kritici obeju čaršijskih ideoloških komisija od kojih nijedna – ni kitajgorodska ni euromahalska – ni do dana današnjeg nije u stanju da napravi razliku između stvarnih događaja (ma koliko u Srbiji bilo malo takvih) i uspelih umetničkih (književnih, filmskih, kojih je nešto više) prezentacija tih zbivanja.

Čule su se smehotresne primedbe na „kaljanje“ obraza braće „belih“ Rusa, na skrnavljenje časti srpskih devojaka podvrgavanjem bludnim radnjama pred kamerama, na previše ili premalo crno – kako za koga – „prikazivanje“ komunista kao i na prekorenu prekomernu upotrebu psovki i alkohola. (O, „Senke nad Balkanom“, sestre moje rođene i sama sam vam takva.)

Druga sezona je, kao i prva, ostala privržena proverenom (i dobitnom) serijalnom recepisu – pucačina, otimačina, jebačina (plus tajnodruštvena ezoterija) – ali je u svemu ostalom bolja (dorađenija) od prve, počev od (maltene filmske) dinamike, dijaloga, kamere i glume, zaključno sa scenografijom i kostimima.

S druge strane, bilo bi apsurdno nepošteno reći da se tu radi o pukoj zabavi koja se ne obazire na faktografiju ili je – što bi bilo još gore – preudešava za potrebe sopstvene dramaturgije. Daleko od toga. Kao i sva umetnička dela sa pokrićem, Senke nad Balkanom stvaraju novu faktografiju, a sad, ukoliko se istorijska faktografija ponekad i ne poklopi sa serijalnom – tim gore po istorijsku faktografiju.

Što će reći: „Senke nad Balkanom 2“ popunjavaju rupe i boje „bele mrlje“ naše ne tako davne istorije tradicionalno prepune „belih mrlja“ i rupa kroz koje danas propadamo u predistoriju.

Balkan – i srce njegove tame, Srbija – na diskretan način su (naravno koliko je to moguće) predstavljeni onakvim kakvi (približno) jesu, a ne onakvim kakvi Balkanci (sa Srbima na čelu) misle da jesu, a još manje onakvi kakvima ih vide evropske zemlje, za čiji račun Balkan udarnički obavljaju prljave istorijske poslove. Ocena – nula cigareta, što će reći pet zvezdica plus onaj „minus“. Bjela, ako si zadovoljan recenzijom, refundiraj 990 RSD (žiro račun poznat redakciji), ako pak nisi, bar me se seti za Dan Kinoteke.

Komentari (10)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. Bože ga sakloni i sačuvaj, umesto da uživa u fascinantnim lepotama „grada svetlosti“, on bindžuje „Senke nad Balkanom“? Ne može Balkanac bez Balkana, pa to ti je.

  2. Stvarno sjajna serija. Grafički dizajn, kostimi, šminka, muzika, gluma, fabula, toliko ispred uparložene vučićevske Srbije koja je ništa, ako je AV ne šminka brzinom munje svojim prepoznatljivim koloritom svaki božji dan. E ako Bas nije zapalio nijednu pljugu gledajući seriju, to je veliki uspeh za serijal Senki.

  3. Ma u redu red „pucačine, otimačine i jebačine“ al baš tolika ezoterija je fikcija par ekselans. Nije da nije bilo tajnih loža, jeste više kulturološki nivo, ali se iz njih češće ispadalo što zbog jebačine što zbog otimačine a čaršija je sve znala.

  4. Senke nad Balkanom su najobičnija budalaština. U glumačkom, scenarističkom, dramaturškom i rediteljskom smislu – trećerazredni kič i bofl roba. Dakle, na nivou autora ove kolumne

  5. Ha, dan za polukulturu! Kako se ne odati… Iako gotovo potpuno nekompetentan, samim tim upravo kompetentan, ja bih dao ocenu kao i za prvu sezonu. Šest. Od 10. Bjeli je ovo ipak diplomski. SNB 2 bi mogle da budu jedan sasma solidan tročasovni film, uz malo scenarističke dorade, čisto zbog nekih nedorečenosti. Za sve to Bjeli verovatno šište šiške a po meni je on jedini i merodavan da oceni da li se ima biti zadovoljnim. Ima to sve to što kolumnista kaže da ima, za naš prosek ide to i do 10, opet šteta je kada se već skupi takva produkciona i stvaralačka logistika i sinergija da se završi na tome. Tek, mnogo je lakše istaknuti nešto dobro. Nešto autentično dobro jer je fotografija već postala standard, što je koliko god bez neke autorske mrlje bar dobro za mrlje na očima. Po meni su to u ovom slučaju glumci. Na prvom mestu Žirović zmije mu oči popile, hladni Brstina i mladi Grabež (jedna od Bjelinih dobrih strana je što daj priliku mlađima). Dobar je i Kuzmanović ali muka je nositi se sa klišeima. Zanimljivo je da se lik oko čije glave se vrti cela radnja, Roi Alexander, uopšte ne pojavljuje. Da ne spojlerišem nebindžerima. Političko-istorijski najintrigantnije u celom serijalu spada pod spojlerisanje. Eto, pa neka Bjela odbije kolumnisti od 990.

  6. I meni se dopala serija. Jedina slaba karika mi je gluma marije bergman aka maje davidović i ne znam mu ime (niti me je poćer’o da ga saznam) aka grof rajacki.

  7. Pre iskoraka u kulturnu sferu kolumniste bi trebalo da se poduci pazljivim citanjem Teofila. Cosic je bar bio dovoljno pametan da se ne bavi enciklopedijskim radom, znao je gde je u odnosu na Krlezu.

  8. Sto ti je francuska kultura, rafinman, sarm! Od kada je nas kolumnista otisao u Pariz ne mogu da prepoznam kolumnu. Ni S od Kancelara. Bez napusavanja. Samo komplimenti na sve strane, dobar dan, ljubim ruke, izvolte, kako ste, ne sedajte na hladan kamen ljubim vas. Grad svetlosti zagrejao kolumnistino ledeno srce, ublazio ostricu njegovog mac pera, empatizovao ga …. dobro, de, ima tu nesto i do Armanjaka, cenim, jer nije Pariz samo u muzejima, operama, galerijama, knjizarama i drzanjem za ruke u romanticnoj setnji obalama Sene. Ah, naviru mi secanja … proletos, divno majsko vece, sedim ja tako u kafeu Luis, bulevar Sen Zermen, srkucem kapucino, lezerno prelistavam Monteskijea, kad evo ga Oliver Martinez. Gde si Ziki, mon sheri, sunce moje, poce da mi ljubi ruke … znate kakvi su Francuzi. Narod gleda, mene blam od tolike paznje. Kakvo je to vece bilo, majko moja. Pariz je stvarno zasluzio naziv grada ljubavi.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Share This

Share this post with your friends!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com