Zoran Panović

Šezdeset minuta

Poslanici Dveri Boško Obradović i Ivan Kostić prekinuli su štrajk glađu posle konsultacija sa lekarima i stranačkim kolegama.

    
Šezdeset minuta 1

Prekinuli su ga na ‘jedan dostojanstven način, ‘kako su ga i počeli’. Misle da su ispunili svoj cilj jer su ‘ukazali na nedemokratsko stanje u Srbiji’.

Uspeli su lideri opozicije, još za vreme vanrednog stanja, sedenjem na skupštinskim stepenicama neprijatno da podsete naprednjake na njihovo sedenje na stiroporu, ali se ovi nisu postideli već su hitro krenuli u samoironiju a malo i zafrkavali Tadića, po principu šta mi treba da sedim kao Toma 2012.

Sad kad su toliko zabrinuti za stanje demokratije u DS, bilo bi verovatno glupo podsetiti naprednjake da su oni 2012, samo nežno hteli da prigrle vlast dok ovi sad hoće da je se dočepaju.

Najveća korist Obradovićevog štrajka glađu je ta što je uspeo munjevito da redefiniše imidž u antivučićevskoj javnosti.

Od fizičkog obračuna sa Marjanom Rističevićem, kome je prethodila istorija dverjanskih incidenta, politički je isplativija taktika pomeriti se ka centru (i od vučićevskih dverjanskih surogata), popravoslaviti gandijevski put u ‘malo strožem postu’ čime se ujedno vrši ‘deljotićevizacija’ od uticaja režimske propagande.

Dok je Dragan Đilas za suze zbog traumiranja svoje dece iz režimskih zvučnika od građana dobio dovoljno empatije, Obradović je uspeo da izdejstvuje i jasnije političke efekte – da relativizuje one svoje hrabre, ali pogrešne akcije i proćerdanu energiju, a da četiri svoje skupštinske godine predstavi kao kontinuiranu borbu za demokratiju; mandat poslanika počeo je protestom ispred Republičke izborne komisije, zbog navodnog pokušaja krađe, a sad je štrajkovao glađu braneći Ustav.

Na šta se ‘lože’ i oni koje ne zanimaju nikakvi dverjanski konzervativni manifesti i preporodi.

Niti agresivni metodi borbe. Iako ponekad ostavlja utisak simpatičnog i borbenog autsajdera, Obradović ima jednu sličnost sa Vučićem – potencira ‘usamljenost’ kao političku kategoriju, i tu ‘usamljenost’ u pregnuću predstavlja kao političku investiciju bunta i nemirenja naspram inertnih saboraca.

Što mu se sutra možda i isplati.

Šezdeset minuta 2

Svojim zahtevom za specijalnom emisijom, Obradović je uspeo da isprovocira skandalozno saopštenje RTS-a, dok je drugi javni medijski servis – RTV intervjuom sa liderom Dveri, kao poslanikom u štrajku glađu, pokazao kako se profesionalno rade aktuelne i legitimne teme.

I naravno da Obradović ne treba da bude presedan. Adekvatan profesionalan medijski tretman sigurno je sledovao i napadnutom poslaniku Marjanu Rističeviću.

Ako bi RTS pristala na Vaš (Obradovićev) zahtev, taj presedan, piše u odgovoru RTS, sutra bi mogao da postane pravilo jer bi sa puno prava svoj sat programa mogla da traži samohrana majka čija su deca gladna i bosa, student koji peti put pada na istom ispitu, fudbaler koji je promašio penal, ratar kome je nevreme uništilo letinu, partija koja ne može da pređe izborni cenzus…

Ako izuzmemo cinizam, RTS zaista treba da bude tu i u nekim od pobrojanih situacija, ali ne po principu narodnjačke emisije iz devedesetih ‘A što ne bi moglo?’ Kao što je i onaj ko je sastavio ovaj otužni odgovor RTS bar u pravu kad podržava zahtev Boška Obradovića da tužilaštvo prestane da selektivno radi svoj posao.

Za sve slučajeve, dakle, bez izuzetka.

Inače kad je Predrag Mijatović promašio penal protiv Holandije bilo je to za mnogo više od jednog sata. ’60 minuta’ može da bude ime za TV format, ali teško i Vučićeva medijska humanitarna pomoć, odnosno talon za Godfrija i Tanju Fajon iz opozicionog špila.

Što je osetio Vuk Jeremić, možda intimno najodlučniji u ubeđenju da na izbore neće izaći dok je Vučić na vlasti.

Vučić sigurno nema senzibilitet da razume ova sitna podvižništva opozicije ali razume da ‘treća dvanaestica’ polako odmiče (dvanaest godina vlasti Miloševića, dvanaest dosovskih i mogućih naprednjačkih dvanaest). To su srpski ciklusi. Predsednički izbori 2022. već su u blagoj kritičnoj zoni.

Za razumevanje političke situacije u Srbiji, u svojoj rubrici ‘Dijalog’ dnevni list Danas je u ponedeljak, 18. maja, objavio indikativan apel Građanskog pokreta ‘Odgovor’. U Apelu se ističe autokratska priroda režima, širi uverenje u bojkot izbora zakazanih za 21. jun i iznosi izvesna sumnja u lidere opozicije koji soliraju.

U Apelu se politički racionalno zaključuje da su da su tek predsednički izbori 2022. ključni, da već danas treba početi sa kampanjom za njih. Bojkot u suštini i jeste to – deo kampanje više nego moralni čin.

‘Ostavimo sujete po strani, zauvek ih istisnimo iz nas samih, ujedinimo svoje znanje i energiju’, apeluju iz ‘Odgovora’. Apeluje se i na sudiju Miodraga Majića da preuzme odgovornost i svojim autoritetom i znanjem bude taj iza koga će stati Srbija! Apeluje se i na niz javnih ličnosti, pokrete, udruženja ‘i sve vas’, sa jasno porukom – ‘uključite se, ljudi’.

I da se svi uključe, preuzmu odgovornost i zauzdaju sujete, bez pridobijanja glasača SNS i pojedinih njihovih funkcionera promene su iluzorne.

Apel da sudija Majić preuzme odgovornost je ujedno i apel da Majić bude predsednički kandidat opozicije, za razliku od sumnjivih solera. Prostije rečeno, sudija Majić bi hipotetički trebalo da postane ‘novi Koštunica’.

Odnosno ujedinjujući lider koji je onda uspeo udruženoj opoziciji da donese istorijsku pobedu nad Miloševićem, a sad bi to trebalo da uradi nad Vučićem.

Onomad su iza Koštunica kao osvedočenog ‘demokratskog nacionaliste’ stali masovno i intelektualci i javne ličnosti liberalnije i socijalno leve orijentacije.

Sada ‘Odgovor’ apeluje uglavnom na takve javne ličnosti od ugleda ignorišući ‘demokratske nacionaliste’, da ne idemo još malo desnije.

Protiv ovakvog Vučića na predsedničkim izborima šanse ima samo zajednički opozicioni kandidat.

Praviti za sudiju Majića novi apel kao za Sašu Jankovića bilo bi ponavljanje iste greške, jer bi onda verovatno i ideološki drugi opozicioni pol imao svog kandidata – nekog novog Vuka Jeremića. Šta ako je litijaška strategija pobedonosnija?

Pomalo se zaboravlja da je 2000. Vojislav Koštunica imao svoju stranku – DSS koja je uz DS bila vodeća u DOS. Politički najracionalnija stvar je da lider vodeće opozicione partije bude i predsednički kandidat opozicije na izborima. A na to se možda ne bi usudili ni Đilas ni Obradović, i sa jačim medijskim resursima.

Lutovac? Vuk Jeremić ponovo?

Uspeh ovog ili nekog drugog Majića zahteva jaku partijsku organizaciju, ali sa rizikom da se sutra ponovi kao u vreme DOS dramatičan sukob ovog ili nekog imaginarnog Majića i ‘menadžera’ kampanje.

Hipotetički, ako bi sudija Majić napravio svoju partiju, ili prišao nekoj postojećoj, to bi valjda u smislu odgovornosti značilo da bi svi ti pojedinci, pokreti, udruženja, politički najzreliju stvar učinili ako bi se učlanili u takvu partiju.

Ili bi joj kao pojedinci bar bili dovoljno svetonazorski bliski i lojalni.

S rizikom da neuspeh opet sve odvede u depresiju i raskole kao što se desilo nakon poraza Saše Jankovića. Za ozdravljenje političkog sistema u Srbiji opozicija jednostavno mora da zaustavi proces (usud) fragmentacije.

Da optimalizuje partije i smanji njihov broj. Instant partije su zla kob naše politike.

Moguć je i hrvatski model. Da jaka stranačka ličnost koja nije predsednik stranke krene u borbu za predsednika – kao što je to bila Kolinda Grabar Kitarović.

Ili, primer sa hrvatske levice, da se aktivira ‘staro lice’ (koje se u jednom trenutku činilo politički izgubljenim), kao što je pobeda Zorana Milanovića na predsedničkim izborima u Hrvatskoj dala vetar u leđa opozicionoj Socijaldemokratskoj partiji i njenom do skora takođe otpisanom lideru Davoru Bernardiću.

Što bi u srpskom slučaju bila još prilična nerealna mogućnost da Boris Tadić bude predsednički kandidata opozicije, a da Lutovac dobije ‘vetar u leđa’.

Kao što neko sad apeluje na sudiju Miodraga Majić, možda će sutra nego još jasnije apelovati na ovog ili nekog drugog episkopa Grigorija tražeći ‘kiparski model’. Ili ovo: Logično je da su TV lica popularnija od političara, ali nisu uvek glavni komičari i satiričari baš svi odreda politički jači od lidera opozicije. Možemo li dobiti i kandidata po principu Vladimir Zelenski, Bepe Grilo, Marjan Šarec?

To ‘Majić-Grigorije’, i bez TV satiričara ili glumca, bila bi složenije pitanje za jednog zajedničkog kandidata od onog sa prošlih predsedničkih izbora kad su Saša Janković i Vuk Jeremić mislili da je bolje da svako posebno proba da se dočepa drugog kruga.

A pitanje je šta je Vučiću mrskije: Kohabitacija, ili drugi krug predsedničkih izbora?

    

Komentari (9)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. „Lutovac? Vuk Jeremić ponovo?“
    Panović se izgubio… u magli politike…
    Jeremić – propali političar.
    Lutovac – čim završi rasturanje DS-a, postaje propali političar.

  2. Panovicu, zaboravljate da je Kostunica imao stranku koja se javljal svake srede saopstenjima !
    Djindjic je bio ucenjen tako sto je Voja trazio isti broj mandata za sebe, ne bi li se kandidovao za predsednika! Zapusite nos I glasajte za Kostunicu , ostalo je istorija bezcasca …

  3. Jedina uloga Boška Obradovića je da iskompromituje svaki iskreni gest pobune ptotiv AV režima. Upadom u RTS je obesmislio 1 od 5 m. pokušao je u skupštini da pištaljkom prisvoji protest “lupanje u šerpe”… Negov metod je isti kao i radikala devededesetih, iznošenje iz skuštine, nasilje i ostale predstave..: Boško Obradović ne treba da zauzima prostor u javnoj sferi, to nije opozicija AV, i mislim da niko ozbiljan ne pada na ove patetične performanse. Isti je slučaj sa Draganom Djilasom, s tim što je on malo ugladjenija varijanta

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Share This

Share this post with your friends!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com