Hipokrat

Naučna medicina, koja se počela da se razvija u petom veku prije Hrista, u Hipokratovim delima doživela je svoj najveći sjaj koji je zasenio sve što je u medicini stvoreno pre toga, a isto tako i nastojanja i dostignuća medicinske struke dugog niza sledećih stoleća.

Rođenje i dela

 

 

Hipokrat je rođen oko godine 460. pre Hrista u Kosu, glavnom gradu istoimenog ostrva na jugozapadu Male Azije. Otac mu je bio Heraklid koji ga je uputio u medicinu, dok je filozofiju učio kod poznatog filozofa Demokrita iz Abdere.
Hipkrat je napisao veliki broj medicinskih spisa koji su kasnije sakupljeni i koji nose zajednički naziv “Corpus Hipocraticum”.

Zašto je Hipokrat tako značajan

Hipokratova veličina ne leži u njegovoj plodnosti i obilju medicinskih spisa koji obuhvataju sva poglavlja medicine. Njegova veličina ne leži ni u tome što je on prvi autor koji je sistematski obradio celu medicinu. Hipkratova veličina je u načinu na koji je prilazio svom zadatku, u temeljitosti i objektivnosti njegovog posmatranja pacijenta pored bolesničke postelje, u trezvenosti njegovih zaključaka u pogledu dijagnoza i prognoza, u odbijanju svake hipoteze kao tumačenju uzroka bolesti, u sigurnosti i svrsishodnosti pri izboru lekova i konačno u nastojanju da stvori etičke temelje lekarskog rada.
Ako njegove zasluge treba sažeti u nekoliko reči, može se reći: Hipokrat je oslobodio medicinu od religija i praznoverja, postavio je kao temelj medicine posmatranje prirode i bolesnog čoveka, te stvorio etičke principe na kojima se temelji sav rad lekara.

Hipokratova medicinska doktrina

Medicinska doktrina koju je osnovao i izgradio Hipkrat, temelji se na empiriji i filozofiji. Važniji i sigurniji deo je empirija – iskustvo stečeno dugim i savesnim radom, posmatranjem i kritičkim stvaranjem zaključaka. Samo oštar posmatrač i neobično marljiv radnik mogao je skupiti tako veliko iskustvo kao Hipokrat. Filozofski temelji njegove medicine su takođe važni. Oni služe kao teoretsko obrazloženje praktički stečenih saznanja. Iako današnja medicina odbacuje sve te teorije, u svoje su vreme one bile neobično važne jer su eliminisale sva objašnjenja koja su prirodnim procesima tražila uzrok u natprirodnim pojavama.

Hipokratov model bolesti

Za Hipokrata je bolest prirodna pojava koja može imati samo prirodne uzroke. Ti uzroci mogu biti raznovrsni: klimatski faktori, smetnje ishrane, nezdrava voda, hladnoća, i svi oni izazivaju u organizmu određene promene koje nazivamo bolest.

Učenje o četiri elementa – teorija Hipokratove medicine

Hipokratova medicina nastaje teoretski iz učenja o četiri elementa koje je osnovao grčki filozof Empedoklo. Ta četiri elementa su: voda, vatra, vazduh i zemlja. Iz njih je nastalo sve što postoji, pa i ljudski organizam. Ovim elementima odgovaraju četiri kvaliteta: hladno, toplo, suvo i mokro. Elemente, odnosno njihove kvalitete, spaja takozvana “pneuma” koja ima sedište u srcu, odakle polazi kroz vene u svaki deo tela.
Glavni sastojci organizma su četiri telesna soka: krv, sluz, crna i žuta žuč. I ti sokovi imaju odgovarajuće kvalitete: krv je topla, sluz je hladna, žuta žuč je suva, a crna vlažna. Ako su sokovi ispravno pomešani, čovek je prema Hipokratu zdrav. Dolazi li pak do poremećaja u međusobnom odnosu sokova, nastaje bolest. Sokovi imaju uticaja i na temperament pojedinog čoveka. Nazivi temperamenata kojima se još i danas služimo (sangvinični, flegmatični, kolerični, melanholični) potiču od naziva četiri telesna soka. Međusobni odnos sokova u organizmu po Hipokratu reguliše posebna sila koju on naziva «fizis» tj. priroda
Hipokratska medicina, dakle, vodi računa samo o teelesnim sokovima, dok čvrste elemente ostavlja sasvim po strani.
To je čitava teorija Hipokratove medicine. Sve ostalo je u njoj empirija. Ta teorija, genijalna u svojoj jednostavnosti, prvi je pokušaj teoretskog tumačenja i obrazlaganja svih složenih zbivanja u zdravom i bolesnom organizmu. Ona je stolećima vladala medicinskim učenjem i sve do 18. veka služila je kao temelj naučne medicine.

Hipokratova praksa

U praksi, tj. u postupku s bolesnim čovekom, Hipokrat napušta sva teorisanja i sve dogme. Tu se rukovodi isključivo po svom iskustvu i po rezultatima svog posmatranja. Nenadmašiv je u opisivanju svih naoko nevažnih simptoma bolesti koji su važni za dijagnostiku, a koje niko pre njega nije primećivao. Ti opisi su tako odlični i tako verni da još i danas mogu da posluže kao uzor. Može li se vernije opisati lice bolesnika koji umire: “Nos je šiljast, oči leže duboko, predeo slepoočnice je upao, uši su hladne i smežurane, ušne školjke zavrnute, koža na čelu je tvrda poput pergamenta, napeta i suva, boja čitavog lica je bleda ili siva poput olova”! taj klasični simptom još i danas se naziva “facies Hipocratica”.
Posmatranje bolesnika i njihovih simptoma ne služi Hipokratu samo u dijagnostičke svrhe. Posmatrajući sve te mnogobrojne znakove bolesti, on iz njih stvara i prognostičke zaključke. Među Hipokratovim delima ima više njih u kojima je obrađena prognostika. Ta dela su među najboljim i najvrjednijim što je Hipokrat ikad napisao.
I u pogledu lečenja pripada Hipokratu velika zasluga što je opet u lečenje uveo prirodne lekove kojima su se ljudi služili prie empirijske medicine. Njegova se terapija sastoji iz jednostavnih sredstava čiji je broj osim toga ograničen. To su lekovite biljke koje daje u različitim oblicima; kuvani ječam, medena voda, mešavina sirćeta, meda i vode, i slični lekovi kojima želi da pročisti organizam ili da izazove povraćanje, znojenje ili mokrenje. On pušta svojim bolesnicima krv iz vena, daje im klizme, određuje kupke, a posebnu važnost daje dijeti.
Hipokrat veruje u lekovitu snagu prirode i zato mu je cilj kod sprovođenja terapije da podupre prirodu u njenom nastojanju da uspostavi zdravo stanje u organizmu. Sva ta sredstva koja Hipokrat primenjuje su u skladu s njegovim humoralno-patološkim shvatanjima: uz njihovu pomoć nastoji da reguliše odnos sokova u organizmu, da poboljša njihovo stanje i izluči nezdrave i škodljive sokove.

Hipokrat ne leči bolesni organ, već bolesnika

U toj terapiji nema šema, ona je individualno prilagođena svakom bolesniku. Određujući terapiju Hipokrat uzima u obzir celu osobenost bolesnika, građu njegova tela, temperament, stanje čitavog organizma. Hipokrat stoga ne leči bolesne organe nego bolesnog čoveka.

Hipokratova etika

Hipokratu je kod lečenja vrhovni princip: “koristiti ili barem ne škoditi”!
Taj princip je temelj visoke etike koja se odražava u Hipokratovom odnosu prema njegovim bolesnicima. Interes i dobrobit bolesnika mu je prvenstveni i glavni cilj celokupnog lekarskog rada i njegovih nastojanja. Neprolazna je Hipokratova zasluga u polaganju temelja lekarske etike, koja je gotovo nepromenjena zadržala svoje značenje i svoje vrednosti do današnjeg dana. On je prvi odredio i kodirao etičke principe kojima lekar mora da se rukovodi u vršenju svoga zvanja, te je dao ne samo moralne zakone kojima je podvrgnut llekar u svom radu, nego je detaljno opisao i način ponašanja s bolesnikom, uključujući i način razgovora i oblačenja. Ti etički principi najlepše su formulisani u slavnoj Hipokratovoj zakletvi, koja se nalazi na čelu njegovih dela i kojom su se zaklinjali i još se uvek zaklinju svi oni koji se posvećuju lekarskom zvanju.

Hipokratova dijagnostika

U njegovim opisima pojedinih bolesti vide se sve odlike hipokratske medicine, posebno u pogledu dijagnostike, prognostike i terapije. Tu nalazimo izvrstan opis svih onih patoloških stanja i promena koje su mogle da se ustanove tadašnjim metodama pregleda, a takvih metoda ima u hipokratskoj medicini poprilično. Najvažnije od tih metoda su inspekcija i palpacija, gledanje i pipanje, ali Hipokrat se služi i sluhom, slušajući različite šumove koji mu otkrivaju bolesne promene na plućima. Služi se i mirisom koji mu ponekad odaje bolesno stanje. Pomoću tih dijagnostičkih metoda upoznao je Hipokrat nepregledan niz različitih bolesti.

Hipokratov uticaj na medicinu

Uticaj Hipokrata i njegove škole na razvoj medicinske nauke bio je jači i trajniji od uticaja bilo koje druge medicinske škole. Taj uticaj započinje već za života samog Hipokrata i dobrim delom traje i danas. Hipokrat je osnovao induktivnu, pozitivnu medicinu, oslobođenu praznoverja; sistematizovao je čitavo iskustveno znanje svoga vremena, položio temelje lekarske etike, stvorio stručnu terminologiju koja se gotovo u celosti upotrebljava i danas, izradio hirurgiju koja je ostala nenadmašna do gotovo 19. veka. Teško bi bilo pronaći lekara koji je više učinio za medicinsko učenje.
Sve do danas Hipokrat je ostao vrhunski autoritet u medicinskoj nauci. U vremenima najvećih previranja u medicini, ostala je hipokratska medicina uvek nedirnuta. Najveći protivnici kulta medicinskih autoriteta nisu mogli, a da ne posustanu pred veličinom Hipokrata čiji su autoritet jedino priznavali. Tako je Hipokrat ostao do danas najveći učitelj medicine svih vremena koji s pravom nosi naziv “otac medicine”.http://www.dzdoljevac.org.rs/

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *