Klimatske promene utiču na proizvodnju hrane

Klimatske promene: Svakodnevna hrana koja bi mogla da postane luksuz

A fillet steak on a plate

Getty Images

Naručivanje jastoga u restoranu ili njegovo posluživanje na zabavama smatra se vrhuncem gastronomske sofisticiranosti.

Ali nije uvek bilo tako – jastog se peo na lestvici od skromnih početaka da bi postao današnji gurmanski delikates.

U 18. veku, jastog se smatrao izuzetno nepoželjnom hranom koju su bogate porodice zaobilazile u širokom luku.

Ovog ljuskara bilo je u tolikom izobilju duž istočne obale Sjedinjenih Američkih Država da je korišćen kao đubrivo i služio se po zatvorima.

Političar iz Kentakija Džon Rouen se podrugivao: „Ljuske jastoga ostavljene po kući smatraju se znakom siromaštva i propadanja.“

Lobster on a plate

Getty Images
Jastog se nije uvek smatrao luksuznom hranom

Tek je razvoj železnice u Sjedinjenim Američkim Državama pretvorio jastoga u luksuz.

Železničke kompanije su odlučile da poslužuju jastoga bogatim putnicima, koji su bili nesvesni loše reputacije ove morske hrane.

Jastog im se vrlo brzo dopao i oni su ga vratili u gradove, gde je počeo da se pojavljuje na jelovnicima skupih restorana.

Do kraja 19. veka, jastog je utvrdio status luksuzne hrane.

Šta određuje koja hrana je luksuzna?

Njena oskudnost i cena igraju važnu ulogu.

A girl holding a giant lobster

Getty Images
Jastog se nekada smatrao izuzetno nepoželjnom hranom

Kao i jastozi, i ostrige se odavno vezuju za luksuzne restorane i posebne prilike, u velikoj meri zbog njihove visoke cene.

Ali one nisu oduvek uživale taj status.

Ostrige su se nekada jele u najsiromašnijem društvu 19. veka.

„Bilo ih je toliko i bile su toliko jeftine da su ubacivane u čorbe i pite da bi ih se što više iskoristilo“, kaže istoričarka hrane Poli Rasel.

Početkom 20. veka, zalihe ostriga u Engleskoj počele su da opadaju zbog prekomernog ribolova i zagađivanja industrijskim otpadom.

Kako su postajale oskudnije, njihov status je rastao i počele su da se doživljavaju kao nešto posebno, kaže Rasel.


Insekti su dobar izvor proteina, a da li biste njima zamenili omiljenu grickalicu?
The British Broadcasting Corporation

Možemo da vidimo da se suprotno dešavalo sa proizvodima kao što su šećer i losos, koje je nekada bilo teško nabaviti i koji su bili dostupni samo bogatima.

Ova hrana je vremenom izgubila „auru luksuza“, kako su ljudi počeli masovno da je uzgajaju i, kao posledica toga, postale je manje retka, kaže Ričard Vilk, profesor emeritus antropologije sa Univerziteta u Indijani.

A man empties a wheelbarrow more on top of a mountain of oysters

Getty Images
Ostriga je nekada bilo u izobilju i nikako nisu smatrane za luksuz

Mnoga voća i povrća nekada su bila mnogo oskudnija nego što su danas.

Određena voća kao što su jagode i kupine nekada su bile dostupne samo leti, ali sada možemo da ih kupimo tokom čitave godine.

„To menja percepciju luksuza“, kaže Piter Aleksander, viši istraživač globalne poljoprivrede i bezbednosti hrane na Univerzitetu u Edinburgu.

Naša opsesija snabdevanjem retkom, luksuznom hranom dolazi sa visokom cenom po planetu.

Kako određena vrsta ribe ili morske hrane postane oskudnija, njena cena počne da skače.

Uvećana vrednost daje ljudima podsticaj da je love još više i uhvate preostale primerke, što može da dovede do spirale istrebljenja, kaže Vilk.

Kad i gde jedemo određenu hranu takođe određuje koliko je vrednujemo.

„Kontekst upražnjavanja je veoma važan za stvaranje želje“, kaže Ester Papis, profesorka socijalne psihologije sa Univerziteta u Glazgovu.

Ističe da se luksuzna hrana često vezuje za specijalne prilike, kao što je obedovanje u restoranima ili na odmoru.

Studije pokazuju da boravak u ambijentu povezanom sa skupom hranom može da poveća privlačnost hrane ili pića koji se tamo obično služe i spremnost ljudi da plate više za njih.

Skorašnja studija pokazala je da se želja ljudi za sušijem povećava ako ga jedu u restoranu za suši, umesto na plaži.

A platter of oysters on a table

Getty Images
U 20. veku školjke su postale mnogo traženije u restoranima

Pozitivna, topla sećanja na deljenja obroka sa drugima takođe povećavaju vrednovanje određene hrane, kaže Papis.

Luksuzna hrana se često deli sa prijateljima i porodicom, na primer za Božić.

Tokom zaključavanja zbog Kovida-19, upražnjavanje hrane sa drugima postao je luksuz sam po sebi, ističe Rasel.

„Ljudi su žudeli za tim da kuvaju zajedno i da jedu u društvu“, kaže ona.

„U svetu u kom su resursi oskudni, a dostupnost hrane problematična, iskustvo jedenja hrane u društvu ume i samo da postane luksuz.“


Hamburger iz laboratorije
The British Broadcasting Corporation

Sledeća luksuzna hrana

Iako su istorijski gledano određene vrste hrane kao što su kafa, čokolada i začini bili luksuzni artikli, danas su oni uobičajeni po supermarketima u mnogim razvijenim zemljama.

Međutim, rast temperatura i nepouzdane padavine mogli bi to ponovo da preokrenu u narednih nekoliko decenija.

Na vrhuncu majanske civilizacije, zrna kakaoa bila su vredna valuta, kojom su se plaćali radnici i koja su se razmenjivala za robu na pijaci.

Španski trgovci doneli su kakao u Evropu, gde je on postao popularna poslastica na kraljevskim dvorovima.

Danski hemičar Konrad Johanes Van Hauten je 1828. godine izmislio proces za obradu kakao zrna alkalnim solima i proizvodio čokoladu u prahu koja može da se meša sa vodom.

Chocolate

Getty Images
Mogu li rastuće temperature i velike padavine da ugroze svetsku ponudu čokolade?

Ovaj proces je transformisao čokoladu u dostupni proizvod koji može masovno da se proizvodi.

Kafa je nekada bila malo poznati delikates koji se koristio za verske rituale u Etiopiji, pre nego što su zapadnjački trgovci doneli ovo aromatično piće u svoje domovine u 17. veku i počeli da ga služe u kafedžinicama, popularnim među špediterima, mešetarima i umetnicima.

Pošto su Holanđani obezbedili sadnice, uzgoj kafe se brzo proširio širom sveta i to je postalo popularno, svakodnevno piće.

Danas su čokolada i kafa ponovo u opasnosti da postanu skupe i nedostupne.

„I čokolada i kafa bi mogle ponovo da postanu retka, luksuzna hrana zbog klimatskih promena“, kaže Monika Zurek, viša istraživačica pri Institutu za promenu životne sredine na Univerzitetu u Oksfordu.

Ogromne površine zemlje u Gani i Obali Slonovače mogle bi da postanu neodgovarajuće za ugoj kakaoa ako globalni rast temperature dostigne dva stepena Celzijusa, prema studiji iz 2013. godine.

„Kakao je nekada bio za kraljeve i ni za koga drugog. Klimatske promene teško pogađaju oblasti proizvodnje.

„On bi mogao ponovo da postane luksuz“, kaže Zurek.

Klimatske promene bi mogle da izbrišu pola zemlje korišćene za uzgoj kafe širom sveta do 2050. godine, prema studiji iz 2015. godine.

Jedna druga studija sugeriše da bi oblasti pogodne za uzgoj kafe u Latinskoj Americi mogle da se smanje za 88 odsto do 2050. godine zbog rasta temperature.

Hiljadama godina su začini bili otelotvorenje bogatstva i moći.

Potražnja za aromatičnim začinima pokrenula je prve globalne trgovačke puteve, osnovala beskrajne imperije i na kraju definisala svetsku privredu.

Danas su začini sveprisutni i često najjeftiniji artikli na policama po supermarketima.

Ali oni bi mogli ponovo da postanu luksuzni artikli, kaže Zurek.

Usevi začina već najviše trpe zbog klimatskih promena.

Velika količina padavina i vlažnost stvaraju plodno tle za štetočine kao što su lisna vaš i bolesti kao što su pepelnica.

U Kašmiru, najvećem regionu uzgoja šafrana u Indiji, sušni uslovi su poharali žetvu ove bujne ljubičaste biljke.

A cup of coffee

Getty Images
Klimatske promene mogle bi da unište polovinu zemlje koja se koristi za uzgajanje kafe širom sveta do 2050. godine, prema studiji iz 2015

Proizvodnja vanile na Madagaskaru poslednjih godina pogođena je ekstremnim vremenskim uslovima.

Ciklon je poharao 30 odsto useva na ostrvu 2017. godine, dovevši do rekordno visokih cena od 600 dolara po kilogramu, nakratko učinivši da ovaj začin postane skuplji od srebra.

„Opasnost da svakodnevni proizvodi postanu luksuzni artikli onespokojava“, kaže Monika Rats, direktorka Centra za hranu, ponašanje potrošača i zdravlje na Univerzitetu u Sariju.

„Mnoga hrana mogla bi da postane nedostupna mnogima.“


Šta je meso iz laboratorije i kako nastaje?
The British Broadcasting Corporation

Udaljavanje od mesa

Nisu samo klimatski uslovi i oskudnost ti koji bi mogli da preobrate svakodnevnu hranu u luksuzne artikle.

Menjanje običaja i ukusa ljudi takođe će uticati na status ove hrane.

„Još jedan način da se razmišlja o luksuznoj hrani je kao nešto što ne jedete često niti mnogo“, kaže Rats, navodeći kao glavni primer meso.

Meso, koje je trenutno sastavni deo ishrane mnogih ljudi, verovatno će postati luksuzni artikal u narednih nekoliko decenija kako sve više ljudi bude uvodilo biljnu ishranu da bi smanjilo svoj ugljenični otisak, kaže ona.

Ljudi bi takođe to mogli da urade zbog puke količine poljoprivrednog zemljišta koje zauzima proizvodnja mesa, što možda više neće biti održivo kako broj svetskog stanovništvo bude rastao.

Various cuts of meat on an iron skillet

Getty Images
Potrošnja mesa na sadašnjem nivou možda nije održiva

Jedenje mesa moglo bi da postane društveno neprihvatljivo i doživljeno slično kao pušenje, kaže Aleksander.

„Moglo bi da stigne do tačke gde jedenje burgera više neće biti kul među vašim prijateljima.“

Ali put do toga nije pravolinijski, kaže Papiz.

„Jedenje mesa je norma – to postaje deo nacionalnog identiteta. Odstupiti od toga je teško“, kaže ona, dodajući da se mnogi vegani i vegetarijanci bore sa činjenicom da moraju da objašnjavaju ili opravdavaju zašto ne jedu meso.

Čini se da veganstvo posebno izaziva snažna osećanja, koja variraju od iritacije do ostrašćenog besa.

Davanje više mesta opcijama bez mesa, u reklamiranju i prodavnicama, moglo bi da pomogne da se razreši borba sa identitetom sa kojom se muče mnogi vegani i vegetarijanci, kaže Papis.

„To bi moglo da dovede do veće ravnopravnosti.“

Prava cena naše hrane

U pokušaju da smanje emisije, zemlje bi u budućnosti mogle da se odluče da oporezuju meso, kao što su mnoge već uradile sa šećerom, kaže Aleksander.

To bi povećalo cenu mesa i učinilo ga luksuznijim proizvodom.

Industrija mesa je zaslužna za 14,5 odsto emisije gasova efekta staklene bašte, a na proizvodnju crvenog mesa odlazi 41 odsto tih emisija.

Globalna proizvodnja govedine proizvodi emisije otprilike u nivou onih u čitavoj Indiji i traži 20 puta više zemlje po jestivom gramu proteina nego biljke bogate proteinima kao što je pasulj.

Four beef heifers in a field

Getty Images
Globalna proizvodnja govedine proizvodi velike emisije štetnih gasova

Prema Organizaciji za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija, u mnogim zemljama „postoji zabrinjavajući disparitet između maloprodajne cene hrane i prave cene njene proizvodnje“.

„Kao posledica toga, hrana koja se proizvodi po visokoj ceni po životnu sredinu u obliku emisije gasova efekta staklene bašte, zagađenja vode, zagađenja vazduha i uništavanja staništa, može da deluje jeftinije od alternativa za održiviju proizvodnju“, napisalo je ovo telo UN-a u izveštaju o poljoprivrednoj održivosti.

Kad jedemo odrezak, ne plaćamo uništavanje životne sredine koje izaziva mesna industrija, kaže Aleksander.

„Ne cenimo te ishode i ne plaćamo za njih dok jedemo meso.“

Porez na meso odražavalo bi neke od ovih štetnih posledica po životnu sredinu, ali to ostaje politički nepopularno.

„To bi ipak moglo da se promeni“, kaže Aleksander, jer sve više ljudi doživljava meso kao „nešto što ne možemo da priuštimo da jedemo u smislu održivosti“.

„Nadajmo se da ćemo u bliskoj budućnosti imati realnije cene i poljoprivredne subvencije koje odražavaju hranu koju proizvodimo i koji će nam pomoći da stvorimo održiviji sistem“, kaže Papiz.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Share This

Share this post with your friends!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com