Foto: Bojan Cvejić

Neažurnost državnih organa Srbije da razreše aferu „nestale bebe“ i ispune presudu Evropskog suda za ljudska prava bila je tema sastanka koji su juče u Beogradu održali predstavnici Direktorata za ljudska prava Komiteta ministara Saveta Evrope sa grupom roditelja i predstavnicima pet udruženja roditelja.

Na sastanku je bilo reči o presudi Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Zorice Jovanović protiv Srbije, a zvaničnici Saveta Evrope susreli su se i sa predstavnicima državnih organa Srbije, odnosno Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu Narodne skupštine.

Kristof Poirel je, posle sastanka sa članovima Odbora za pravosuđe, rekao da je zatraženo razjašnjenje kako je došlo do slučajeva nestanka beba i podsetio da je u decembru prošle godine Komitet ministara SE iskazao zabrinutost u pogledu izostanka rezultata za rešavanje ove afere i apelovao da država usvoji potreban zakon i preduzme druge neophodne korake.

– Važno je da predstavnici vlasti u Srbiji, zajedno sa porodicama nestalih beba dođu do rešenja. Komitet ministara SE se nada da će zakon uskoro biti usvojen. Presuda Evropskog suda u „slučaju Jovanović“ se dosta dugo ne izvršava i zato je Komitet ministara i doneo odluku da od vlasti u Srbiji zatraži preduzimanje koraka koji bi vodili napretku. Ovo pitanje će biti ponovo razmatrano u martu, najavio je Poirel.

Predsednik Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu Petar Petrović najavio je da će na jednoj od prvih sednica proletnjeg zasedanja Skupštine na dnevni red biti stavljen zakon o rešavanju slučajeva nestalih beba.

Poslednje obećanje vlasti bilo je da će ovaj odbor razmatrati predlog Zakona o utvrđivanju statusa dece nestale iz porodilišta sredinom oktobra prošle godine. To je obećala predsednica Narodne skupštine Maja Gojković kada je, nakon pisanja lista Danas o neispunjenim obavezama Srbije na ovom planu, tema pokrenuta na skupštinskoj sednici. Ipak, nadležni odbor ni tada nije ispunio obećanje i do razmatranja teksta zakona nije došlo do danas.

Poseta Direktorata SE se organizuje uoči konferencije Komiteta ministara u martu, čija tema će biti neispunjavanje presude Suda za ljudska prava u Strazburu.

Novi izveštaj „Monivola“, tela Saveta Evrope, znatno povoljniji od prethodnog

Srbija napredovala u borbi protiv pranja novca

Beograd – Srbija je ostvarila značajan napredak u jačanju kapaciteta za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma, zaključak je izveštaja koji je juče objavio „Monivol“, organizacija Saveta Evrope koja se bavi borbom protiv pranja novca. Za razliku od izveštaja koji je objavljen u aprilu 2016. godine, kada je od 10 preporuka koje je „Manivol“ uputio Srbiji devet označeno kao „delimično ispunjeno“ ili „neispunjeno“, u ovom izveštaju se navodi da nema preporuke koja je ocenjena „neispunjeno“. Međutim, i pored napretka, u izveštaju se navodi da Srbija ostaje na listi zemalja koja se bliže posmatra i koja u decembru mora da pošalje naredni izveštaj o napretku u ovim oblastima.

Foto: Pixabay / esudroff

On je, posle sastanka sa članovima Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu skupštine Srbije, novinarima rekao da je zatraženo i razjašnjenje kako je došlo do slučajeva nestanka beba. Poirel je podsetio da je u decembru prošle godine Komitet ministara SE iskazao zabrinutost u pogledu izostanka rezultata Srbije po osnovu presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju nestalih beba i apelovao da država usvoji potreban zakon i preduzme druge neophodne korake.

Presudom suda u Strazburu iz 2013. godine, po tužbi Zorice Jovanović, koja nikada nije dobila validne dokaze da joj je dete preminulo posle rođenja, državi Srbiji je naloženo da pruži istinu o tom i sličnim slučajevima. Poirel je rekao da su delagaciji koju predvodi državni organi Srbije na dosadašnjim sastancima dali objašnjenje u vezi sa pitanjem nestalih beba, „koje je složeno i osetljivo“ i da im je obećano da će zakon biti usvojen, jer je nacrt završen. Važno je da predstavnici vlasti u Srbiji, zajedno sa porodicama nestalih beba dođu do rešenja.

Komitet ministara SE se nada da će zakon uskoro biti usvojen. Komitet će u martu ponovo razmatrati to pitanje, najavio je Poirel. Kako je naglasio, presuda Evropskog suda za ljudska prava u „slučaju Jovanović“ se dosta dugo ne izvršava i zato je Komitet ministara i doneo odluku da od vlasti u Srbiji zatraži preduzimanje koraka koji bi vodili napretku. Poirel je dodao da, po pitanju izvršenja ostalih presuda Evropskog suda za ljudska prava Srbija spada u prosek i ne razlikuje se od većine ostalih država, jer je od 450 presuda rešeno njih oko 400. Predsednik Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samopuravu Petar Petrović najavio je da će na jednoj od prvih sednica proletnjeg zasedanja Skupštine na dnevni red biti stavljen zakon o reševanju slučajeva nestalih beba.

On je istakao kako se nada da će primena tog zakona dati rezultate, jer je prva verzija, koja je predložena prošle godine, povučena iz procedure baš zato da bi bilo što manje dilema u vezi njegove primene. Prema rečima Petrovića, jedan od glavnih razloga zašto zakon još nije usvojen jeste i to što su udruženja roditelja nestalih beba imala različite stavove „povodom sličnih ili istih pitanja“.

‘Šumadinci’ pišemo sa znacima navoda jer se ovde radi o političkoj kategoriji, a ne samo o zavičajnosti. Dakle, ‘Šumadinci’ su bili podržali ‘Šumadinca’ – Tomu Nikolića.

Vlast Borisa Tadića tada jeste odista bila u dekadentnoj fazi, jer da nije ne bi je pobedio Nikolić koji je sa onim štrajkom glađu posle sedenja na stiroporu izgledao kao politički beznadežno izgubljen slučaj. Današnji opozicioni zagovornici takozvanih novih lica u politici prenebegavaju tu notornu činjenicu da Tadića nije pobedilo nikakvo ‘novo lice’ već izanđali Nikolić. I Vučić bi danas verovatno poželeo i neka ‘nova lica’ da s njima ‘prekine ovo ludilo’, ali od ‘novih lica’ tu su samo Boško i Sergej. I Đilas i Jeremić valjda osećaju da bi im od ‘novih lica’  mnogo više danas značilo kad bi teoretski Tomislav Nikolić prišao Savezu za Srbiju. Čak bi im Toma, kad bi mogli da biraju, verovatno više značio i od Borisa Tadića. Lideri svih fragmentiranih frakcija DS intimno se nadaju jednom: Ako je Toma mogao 2012. da se vrati u velikom stilu, možemo i mi kao ‘stara lica’.

U obilju kritika na račun Tadića 2012. bila je učestala i jedna tipično kafansko-srbijanska koja se s vremena na vreme javlja kao argument – da nam je dosta ‘Crnogoraca’ da nas vode. I da nam konačno treba ‘Šumadinac’. Jer, ako je srce na Kosovu, u Šumadiji je endemska pamet, kao u onom čuvenom govoru Vuka Draškovića – u Šumadiju, na izvor, po vodu! Kao što je marketinški izmišljen deo Kremanskog proročanstva da bi se dokazalo da će nas voditi čovek čije je prezime po selu odakle potiče: Koštunica-Koštunići, da bi se kurtalisali ‘Crnogorca’ Miloševića, tako znam čak i pasivizirane pristalice DS iz 2012, kamoli naprednjake, koji su govorili – ma nek je i bio u radikalima, važno je da je ‘Šumadinac’, da bi se kurtalisali ‘Crnogorca’ Borisa Tadića. Politički psihoanalitičari bi lako zaključili da u potrazi za ‘Šumadincem’ mi potiskujemo nostalgiju za ‘Zagorcem’, istovremeno ne želeći da priznamo da nismo na čelu imali ‘Crnogorca’ tipa Mila Đukanovića. Čak i danas čujem, i to od onih koji se uvrede kad Srbe iz Bosne zoveš i Bosancima, da nam je dosta da nas vodi ‘Bosanac iz Bugojna’ i da nam treba, pogodite šta? Naravno – ‘Šumadinac’. I da foto robot ‘novog lica’ opozicije mora biti ‘Šumadinac’. Kao što i Velja Ilić sugeriše da nemamo ministre s Morave, a imamo čak dva iz Tuzle!

I treba biti pošten i reći da je Nikolić imao ‘šumadijskih’ političkih poteza:    Vratimo se na čas u 2013. godinu, u vreme kad su u Srbiju stigli posmrtni ostaci kralja Petra Drugog. Interesantna je slika iz kapele u Belom dvoru: Na njoj su, tokom opela, jedan pored drugog sa svećama, bili socijalistički premijer Ivica Dačić i princ Aleksandar Karađorđević. Ta slika kao da je bila naknadna pobeda zaboravljenog Vidovdanskog sabora iz 1992. godine, kad je Aleksandar prvi put došao u zemlju. Tim povodom patrijarh Irinej je izjavio da bi parlamentarna monarhija bila korisna za Srbiju, te da Srbiji nedostaju car ili kralj. Tada nije bilo baš najjasnije da li je Irinej u podtekstu mislio na cara putinovskog konteksta i karaktera, ili je bio na idejama Vidovdanskog sabora. A mnogi su i mislili da ih je Bajčetinac oslobodio ‘cara Borisa’ i vratio Srbiju čarima republikanizma.

Tu kod posmrtnih ostataka kralja Petra Drugog, Oliver Antić, tada pravni savetnik predsednika, rekao je da Nikolić ‘priprema teren da jednog dana bude logično da dođe do monarhije i da je sada, kao ujedinitelj, neka vrsta zamene za kralja’. Dačić je onda u kapeli vešto replicirao da on kao levičar i republikanac vraća kralja Petra Drugog, i da njemu kao premijeru monarhija ne smeta.

Šou kad je Vučić polagao zakletvu imao je neki pseudomonarhistički utisak. To samo po sebi ne mora biti ništa loše ako su stvari ustavno definisane pa predsednik simbolički malkice kompenzuje i monarha. Tako je i u ozbiljnijim republikama od naše. Ali, kod nas su stvari ustavno vrlo konfuzne, neurotične, i pogodne za šetanje moći. Napuštajući improvizovani kancelarski sistem koji je nametnuo, Vučić je u prvom govoru kao predsednik, najavio i veliko otvaranje ustavnog pitanja, a ukoliko se to zaista povezuje sa evropskim integracijama onda je, valjda, erdoganizacija predsedničke funkcije apsurdna.

Mitologija ‘Šumadinca’ nas neumitno vodi u Sretenje. To je dobro ‘pogođen’ praznik: I oslobodilačke tradicije – Prvi srpski ustanak 1804. i Sretenjski ustav 1835. Ali, Srbiji i dalje očajnički fali minimalni, ali bazični društveni konsenzus, oko suštinskih pitanja i interpretacije novije istorije. Ta rašomonijada videla se i na Sretenje 2004. kad smo slavili 200 godina od Prvog ustanka: U vreme tog jubileja o nedosanjanoj modernoj Srbiji slušao sam kako zbore Latinka Perović i Branka Prpa, ali sam čuo i vladiku Atanasija kako se pita zašto se poltroniše belosvetskim protuvama, dok je pesnik Rajko Petrov Nogo u Orašcu besedio o svetskim dahijama i domicilnim poturicama. I onda su se neke ‘dve Srbije’ čudno srele na jednom mestu. Znamo da sociolog Nebojša Popov i istoričar Radoš Ljušić nisu bili ko prst i nokat. Ali, tih dana i jedan i drugi su kao svetao primer citirali govor koji je član Praviteljstvujušćeg sovjeta Boža Grujović spremio za 15. avgust 1805, ali ga nije mogao izgovoriti jer je Karađorđe to zabranio: ‘…Svoboda obogaćuje, gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona’.

Jaki su sretenjski kontrasti: Princ Aleksandar se 2011. u Marićevića jaruzi založio za povratak Srbije u porodicu evropskih kraljevina, dok su ultradesničari klicali Ratku Mladiću i u blatu gazili zastave EU, praveći i od Karađorđa ‘šešeljevca’. U sretenjskim simbolikama treba izdvojiti da je 2012. posthumno odlikovan zlatnom medaljom ‘Miloš Obilić’ Srđan Aleksić iz Trebinja koji je 1993. ustao u zaštitu komšije Bošnjaka i stradao. Ovo odlikovanje normalizuje Sretenje kao praznik i kod građana nesrpske nacionalnosti. Paralele sa 29. novembrom su neizbežne. Banalna objašnjenja kažu da se taj dan primio jer se skopčao sa svinjokoljom. Ali, taj dan se primio i kod Jugoslovena islamske veroispovesti koji sigurno nisu klali svinje.

Te 2004. pred to jubilarno Sretenje poklopili su se bili Sveti Valentin i petak trinaesti. U modi bila ‘modernizacija’. Mada Srbi tada nisu digli ustanak da bi bili moderni, već da bi bili slobodni. A, da bi bili slobodni, morali su biti moderni.

Šteta što nikad posle te 2004. u Orašcu, kad je v. d. predsednika Srbije bio Dragan Maršićanin, nije odigrana ambijentalna  ‘Skela’ Gorana Petrovića (tekst) i Kokana Mladenovića (režija). Tu su i krst i petokraka. Depersonalizovani, ali paradigmatični likovi; jezikoslovac, crnoberzijanac, čakljar, inženjer, ali ko je iz dosovske 2004. mogao da zamisli Vučićevu 2019. i akutelizovane ‘Skeline’ likove – demonstranta (sad je to ‘jedan od pet miliona’) i pazite tek ovog – trgovca konopcima za bešenje! Onda je u Orašcu bila udarila neka alaudža, a Voja Brajović na njoj viče – ‘Sviće’. Kakav bi koncept bila danas adaptirana ‘Skela’ na ulici (ambijentalna). Glumaca bar ne fali, a ni kandidata za (de)personalizovanu ulogu trgovca konopcima za vešanje. A skeledžija može biti i onaj sa reke Stiks, ali i onaj Predraga Živkovića Tozovca iz pesme ‘Skeledžija na Moravi’.

A znate već kako vrana tretira skeledžiju.

Sa Hrvatskom moramo naučiti da živimo u paralelnim dimenzijama. Pa i na Sretenje. Koji dan nakon neoustaškog napada na vaterpoliste Crvene zvezde u Splitu, Bajaga i Instruktori su u Zagrebu (u Vintage Industrialu) imali ekskluzivnu svirku za odabranu publiku, kao uvertiru za veliki martovski koncert u zagrebačkoj Areni. Setimo se sretenjskog prazničnog jutro 2014. Jutarnji program na RTS. Tu su i Aki i Hus. Prethodno veče su imali su uspešan koncert u Kragujevcu. Godine 1983. Aki i Hus su nakon albuma ‘Glavnom ulicom’ takođe došli u goste na tadašnju TV Beograd, samo u ‘Nedeljno popodne’. Onda su nosili crna odela, bele košulje i uske crne kravate. I imali šiške i repiće. Ličili su na momke koji su stajali iza Debore Hari u bendu Blondi. Toliko su bila bliska ta dva medijska događaja, na Sretenje 2014. i davne 1983, kao da nije prošlo trideset onakvih godina. Kao da između ništa nije stalo sem pesama Parnog valjka i Bajage.

Muzička preporuka za Sretenje? Ipak Smak i ‘Šumadijski bluz’.

    

Foto: Stanislav Milojković

Odgovor od g. Rufa nisam dobio, ali sam dobio napade od vlasti i podsmešljive rečenice kako mislim da znam više od MMF-a. Ne mislim da znam više. Naprotiv.

Samo za razliku od g. Rufa, Srbija je moja zemlja i ja želim da ljudi u njoj zaista žive bolje. Uz formalno poštovanje preporuka MMF-a Srbija je postala zemlja u kojoj vlada siromaštvo i u kojoj žive ljudi na granici očaja. Mene zanima kako mere vlade utiču na život građana, a ne na deficit budžeta, javni dug i slične kategorije koje nemaju direktne veze sa životnim standardom ljudi.

I zato nikada neću podržati odluku vlade i MMF-a da problem deficita rešavaju nezakonitim smanjenjem penzija, smanjenjem plata lekara, profesora, učitelja, medicinskih sestara i mnogih drugih umesto smanjenjem subvencija i reformom javnih preduzeća. Kao što ću javno kritikovati svakog, prezivao se on Ruf ili Vučić, koji kaže da je odlično što je prodat PKB i to za deset puta manju cenu od realne.

Isto važi i za onoga ko hvali ovakvu prodaju RTB Bora ili govori kako je rešen problem Azotare tako što je ista prestala da radi i otišla u stečaj.

Prošla su četiri meseca, g. Ruf je opet posetio Srbiju. I opet pohvalio vladu za ekonomske uspehe. Javno pitam i njega i sve koji nam dolaze iz Evrope i hvale vlast za ekonomske uspehe, na koje uspehe misle?

Na „uspeh“ što su podigli dug sa 15 na 25 milijardi pa onda smanjili plate i penzije i tako „rešili“ problem srpskih finansija?

Na „uspeh“ što u vreme najvećeg privrednog rasta Evrope u poslednje dve decenije Srbija beleži najniži rast u regionu, pa je danas životni standard građana Bugarske 35 odsto veći od našeg, Rumunije i Hrvatske 70, a Poljske čak 100 odsto?

Da li misle na „uspeh“ što i dalje javna preduzeća vode najnesposobniji? Od Železnice i njenog bivšeg direktora Simonovića, koji je naručio napad na novinara lokalnog portala, preko Babića, direktora Koridora koji je u vozilu izvođača radova divljao na naplatnoj rampi prouzrokujući smrt jedne osobe, pa sve do Grčića, koji je i Kolubaru i EPS zavio u crno?

Da li je uspeh to što je vlast promenila način obračuna broja zaposlenih pre nekoliko godina i tako fiktivno „zaposlila“ desetine hiljada ljudi? Ili što su isto uradili sa obračunom prosečne plate pre godinu dana?

Da li je uspeh to što je javni dug opet prešao 60% bruto domaćeg proizvoda pa su veliki ekonomski stručnjaci smislili da je do sada BDP pogrešno računat i podigli ga veštački za skoro 2,5 milijardi evra. Tako su uspeli da dug ‚‚padne“ na 54 odsto BDP-a koji je u ovoj godini projektovan na apsolutno nerealne 43 milijarde evra.

O svemu tome, kao i o milion drugih činjenica, g. Ruf i MMF ćute. Kao što ćute na laž Siniše Malog kako se samo u jednom danu tokom 2018. godine dug Srbije smanjio za milijardu evra. A realnost je nažalost potpuno drugačija jer se po zvaničnim podacima ministarstva finansija dug Srbije u periodu 1. 1. 2018 – 1. 1. 2019. smanjio za samo 200 miliona, odnosno simboličnih 0,9 odsto.

Imajući u vidu sve o čemu su ćutali prethodne četiri godine, sve katastrofalne odluke Aleksandra Vučića i vlade koje su hvalili, kao i činjenicu da su i posle upozorenja nastavili da rade i govore isto, svi predstavnici MMF u Srbiji na čelu sa g. Rufom su se kvalifikovali za status saučesnika u projektu ekonomskog uništavanja Srbije. Ne svedoka ili nemog posmatrača, jer oni to nisu, nego za aktivnog učesnika u procesu laganja i osiromašenja građana Srbije, rasprodaje nacionalnih resursa i motivisanju ljudi da napuste svoju domovinu.

Ali pustimo mi Rufa i njemu slične evropske Rufove koji zarad svoje karijere ili nekih prinadležnosti i uživanja koja im režim Aleksandra Vučica obezbeđuje, govore hvalospeve. Prestanimo da mislimo da će bilo kojoj velikoj sili životni standard građana Srbije biti važniji od sopstvenog. Aleksandar Vučić svakome od njih daje nešto što otima od Srbije ili njenih građana. Zato ga rado viđaju i „vole“. Od Kine je uzeo nekoliko milijardi dolara kredita, koje zove investicijama, plus im je dao RTB Bor bez para. Arapima je dao Karađorđevo, PKB, JAT i veliki deo Beograda, američkom Behtelu gradnju auto-puta bez tendera čija je cena sa 500 porasla na 800 miliona! Turcima je dao milione evra subvencija za fabrike tekstila u kojima radnice primaju minimalac. Od Rusije smo uzeli kredite za železnicu plus poklon polovne MIG-ove koji nas koštaju 200 miliona dolara. Francuske firme su potpisale najskandalozniji ugovor u poslednjih 20 godina (beogradska spalionica otpada), a vreme će pokazati ko je i koliko bio dobar na projektu davanju beogradskog aerodroma Vansiju. I koliko je na tom projektu Srbija izgubila.

Gledajući šta rade MMF i Vlada Srbije zaključujemo da građani Srbije više ništa ne znaju da izgrade ili urade?! Po njima ispada da smo zaboravili da pravimo puteve, pruge, mostove, elektrane, fabrike, rudnike. Zaboravili da sejemo kukuruz i muzemo krave. Sve to danas plaćamo ili poklanjamo da drugi rade. Mnogo mladih i sposobnih je otišlo iz zemlje, ali ima Srbija i dalje mnogo stručnih i vrednih ljudi, spremnih da grade ovu zemlju na zdravim osnovama.

Dakle, zaboravimo na ozbiljniju pomoć spolja i počnimo da gledamo šta je to što možemo sami. Uložimo u poljoprivredu, energetiku, obrazovanje. Državni kapitalizam ili ekonomski patriotizam mora da bude osnovni model razvoja Srbije. Ne očekujmo pomoć ni od koga i ne uništavajmo sami sebe. Kroz zakon o nacionalizaciji vratimo sve što je u bescenje dato, unapređen model PKB-a raširimo po celoj Srbiji, uložimo u energetiku – iskoristimo potencijale koje imamo. Dovedimo prave menadžere za prave plate i bonuse. I uložimo u obrazovanje. Ono ne sme biti tretirano kao trošak već kao razvoj. Podignimo plate profesora, lekara, sudija, medicinskih sestara i svih koji su neophodni ovoj zemlji tako što više nećemo pokrivati gubitke EPS-a, Srbijagasa, ER Srbije i sličnih nego će nam oni donositi pare. Tako što ćemo odustati od gradnje nacionalnog stadiona, bacanja para u ruglo zvano Beograd na vodi i rušenja mosta koji stoji 80 godina, jer se nekome ne dopada pogled na isti. Tako što ćemo zabraniti prodaju državnih resursa – zemlje, vode i rudnog bogatstva. Tako što nećemo dati nikakvu subvenciju nijednoj kompaniji u kojoj je minimalna plata manja od 350 evra.

Prestanimo više da reagujemo na Vučića, na njegove laži i laži njegovih propagandista, da ih komentarišemo i branimo se. Statistika lažno prikazuje da državi ide bolje – građani znaju da žive sve lošije i ne žele više nemo da posmatraju kako im nestaje budućnost kroz pljačku i rasprodaju Srbije. Može ih Vučić ograđivati koliko god hoće da ne pobegnu, oni više ne dolaze. Neće da slušaju, podigli su glavu. Zato su protesti sve masovniji i rasprostranjeniji, i neće stati dok se ovaj nakaradni režim ne promeni.

Autor je jedan od lidera Saveza za Srbiju

    

Ponaša se kao diktator i tiranin, sve je uzurpirao, narod se ništa ne pita. „Najbolji student Pravnog fakulteta“ na taj način krši i Ustav i zakone. To mora da se menja, govore naizmenično protojerej Miomir Jevtić i protojerej Bogosav Stanković, odgovarajući na pitanje Danasa zašto učestvuju na protestima „1 od 5 miliona“.

Protojereji Jevtić i Stanković su redovni učesnici protestnih okupljanja u Nišu, na koja dolaze svakog petka uveče, prelazeći po tridesetak kilometara, pošto „žive u Aleksincu“. U prvim su redovima, u razgovorima sa govornicima i građanima, sa kojima „razmenjuju misli“ ili se fotografišu. Retki su sveštenici Srpske pravoslavne crkve koji se mogu videti na aktuelnim protestima u Srbiji.

– Narod u Srbiji je obespravljen i ugrožen, uzeta su mu mnoga prava. Živi u siromaštvu i bedi, mnogi rade za stotinak evra mesečno. Penzionerima je otet deo penzija. Na delu je izdaja Kosova i Metohije. Državni resursi se rasprodaju. Medijski smo uništeni. Naše mesto je ovde, Crkva je uvek bila uz narod, i u vreme komunizma i titoizma…- glasi nastavak objašnjenja ovih sveštenika zašto su deo aktuelnih građanskih protesta.

Na naše pitanje: da li strahuju da bi zbog aktivnog učešća na protestima i istupanja u javnosti mogli trpeti posledice, naši sagovornici odgovaraju različito. Protojerej Stanković kaže da ne strahuje, dok njegov kolega Jevtić misli unekoliko drugačije: „Posledice će da dođu, ali šta su one u odnosu na situaciju u kojoj se nalazi naš narod i diktaturu u kojoj živimo?“.