Pravoslavni vernici koji poštuju Julijanski kalendar

Božić po Julijanskom kalendaru

Pravoslavni vernici koji poštuju Julijanski kalendar obeležavaju 7. januara Božić, hrišćanski praznik koji okuplja celu porodicu. Kod nas najradosniji praznik obiluje običajima koji traju danima pre praznika i to je najsvečaniji i najlepši praznični deo godine.

    
Foto: FreeImages / G Schouten de Jel

Božić se praznuje kao dan rođenja Isusa Hrista, sina Božijeg. Činjenica da predstavlja rođenje novog života svrstava ga i u dečiji praznik, praznik detinjstva, roditeljstva.

Ovaj praznik se slavi u krugu porodice i traje tri dana. Drugog dana se obeležava Sabor Presvete Bogorodice, a treći dan je posvećen arhiđakonu Stefanu.

Na Božić pre svitanja, zvone sva zvona u pravoslavnim hramovima, puca se iz pušaka i prangija i najavljuju se dolazak praznika i dani slavlja. Domaćin i ukućani oblače svečana odela i odlaze u crkvu na jutarnju Božićnu liturgiju. Posle službe prvo se uzima nafora.

U nekim mestima, kako bi se prvo omrsili na dan Božića uzima se parče sira i gutljaj vina. Ljudi se pozdravljaju rečima „Hristos se rodi“, a otpozdravljaju sa „Vaistinu se rodi“.

Hrišćani tradicionalno veruju da bi tog dana svi koji su tokom godine bili u svađi, trebalo da se izmire i oproste jedni drugima nanete uvrede.

Običaj je da se na sam dan Božića ne ide u goste, ali izuzetak je položajnik koji je prvi i jedini gost u kući, a on bi trebalo da donese sreću, napredak, radost i ljubav. Zato porodice nastoje da odaberu neku blisku osobu koja je dobronamerna. Dolazi rano pre podne, a može biti i slučajni prolaznik koji je tog jutra svratio u kuću.

On simbolički označava Mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli na poklonjenje malom Hristu. Domaćica kuće posluži položajnika i daruje ga prikladnim poklonom, a takođe se smatra da je on čovek koji bi tokom cele godine trebalo da odnosi sreću u kuću.

Mnogi običaji vezani su za ovaj dan i oni se razlikuju od mesta do mesta, ali oni koji su zajednički svima su: polaganje badnjaka, zastiranje slamom, kvocanje i pijukanje, mešenje česnice i dolazak položajnika.

Da bi se hrišćani dostojno pripremili za Božić, prethodi mu četrdesetodnevni post i nije tako strog kao uskršnji post. Božić, ma na koji dan pao je mrsni dan, a trpeza je bogata.

Foto: FreeImages / Kubovics Róbert

Česnica

Zaduiženje domaćice je da rano na Božićno jutro zamesi testo od kojeg peče pogaču koja se zove česnica. U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić koji se odozgo bode grančicom badnjaka.

Česnica ima ulogu slavskog klača na Božić. Kada svi članovi porodice stanu za sto, domaćin prvo zapali sveću, kadionicom okadi ikone, kandilo i sve prisutne i preda nekom mlađem kadionicu da okadi celu kuću.

Ukoliko neko zna, peva božićni tropar, a ukoliko ne čita se „Oče naš“ naglas. Kada se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Onaj ko dobije novčić u česnici smatra se da će biti srećan cele te godine.

U nekim krajevima se pored novčića, prema starom običaju, stavljaju i zrna različitih žitarica koja simbolišu životinje (belo i žuto žito, pšenica, pasulj), drvce drena, pa se smatra da će onaj ko ga dobije u parčetu kolača biti zdrav kao dren, ili drvce koje se zove jaram i označava da će onaj ko ga dobije nositi teret cele godine u ime porodice, kao asocijacija na volove koji vuku zaprege.

Kada se završi lomljenje česnice, ukućani čestitaju jedni drugima praznik i sedaju za trpezu.

Praznična trpeza

Praznična trpeza je prilika da se na našim stolovima nađu tradicionalna jela naše kuhinje. Praznici se u Srbiji gotovo ne mogu zamisliti bez sarme, podvarka, prebranca, čorbe, pihtija, kajmaka, domaćeg sira ili pečenja. Prase na ražnju je srpski specijalitet koji se ne može naći na zapadu, a kod nas je gotovo tradicionalan pred svaki veliki praznik.

U nekim krajevima se na prazničnoj trpezi mogu naći i kačamak, cicvara ili gotovac, dok se veoma često sluzimo uštipcima, projom, pitom razvijačom ili gibanicom. Kao predjelo se služi hleb sa mašću, čvarci, kavurma, švargla ili punjene suve paprike.

Od kuvanih jela na našim stolovima može se naći pasulj, jagnjeća sarmica, teleća glava u škembetu, od salata tu su ajvar, trljanica, pinđur, urnebes.

Od pića se u srpskim domovima može osetiti miris kuvane rakije koja se, kako kažu, pije da se nazdravi, ali i da krv prostruji venama u hladne dane.

Što se poslastica tiče, da li ćemo se zasladiti tortom, princes krofnama, baklavom ili nečim drugim sve je prepušteno mašti domaćica. Naravno sve zavisi od običaja i mesta u kojem živite.

    

Komentari (11)

 

 

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

  1. Мир Божји, Христос се роди ! Срећан Божић листу, Данас, новинарима и његовим читаоцима.

  2. Isus se rodio 17. aprila 6-ste godine pre nove ere.
    I tako prođoše petnaestak dana kada oni kamenoresci koji su radili kod Joakima, sa radošću su svratili kod Josifa da mu uzmu muštuluk, rodio mu se sin. Sada se taćno zna da se Isus rodio 17. aprila, tevet na hebrejskom. Najnovija saznanja, koristeći Rimske spise iz šeste godine p.n.e., zna se da se Jupiter pojavio te godine, kada su ga tri mudraca, Melkijor, Gaspar, i Baltazar pratili kao prvi put viđenu zvezdu na nebu, na putu kroz Palestinu, a pošli su sa karavnom kamila iz Persije, pa kada su stigli u Jerusalim krajem decembra, hebrejski elul 06. godine, Isus je već imao osam meseci.

  3. Dobri Josif jedne večeri reče Mariji da se spremi da je odvede kod njenih roditelja. Ona mu je rekla da ona može biti gotova samo neka on kaže kada.
    Dobro je što to nije onaj Vitlejem blizu Jerusalima, a to je 150 km od Nazareta, kako se to verovalo prema Jevanđeljima, već ovaj čiji su ostaci nađeni na samo 7 km udaljenosti od izmešljenog Nazareta Josifovog rodnog mesta. Koa što nije istina da su otputovali radi popisa, jer Rimski spisi kazuju da u to vreme nije bilo nikakvog popisa, jer je popis obavljen 6 godina posle rođenja Hrista. Kao što nije istina da je poludeli Irod mogao da naredi ubijanje dece mlađe od tri godine, jer mu to ne bi dozvolio Rimski namesnik, koji je imao apsolutnu vlast dobijenog od vrlo lukavog i moćnog cara Oktavijana Avgusta, koga je Rimski senat proglasio Bogom. Avgusto (Avgustus „Uzvišeni“) je imao vrhovnu vlast u svim pitanjima teritorijalne uprave, a za to je lično birao svoje upravitelje.On je vrlo efikasno uredio svoje carstvo, a kako je do te vrhovne vlasti došao prvo kao narodni tribun, što je mogao da određuje datum i teme rasprave u Senatu, njemu su podanici bili najvažnji resurs, jer su plaćali porez. On je prvi uredio birokratsku strukturu od vitezova, no i slobodnajake od bivših robova. Prvi je u svetu osnovao profesonalnu vatrogasnu službu, i u Rimu je uveo profesonalnu policiju. Baš zbog takve ustrojenosti vlasti, koju je upravo Oktavijan Avgust uredio, tako se dugo održalo Rimsko cartsvo. Nije slučajno da je bio posinak Julja Cezara, ali ga je nadmašio u uređenosti imperije. U takvoj podređenosti Rimu nije mogao Arabljanin Irod da pravi ništa što bi bilo na štetu ugleda Rima, osim da priređuje zabave i za Rimljane u svom dvorcu.
    Josif je još dva dana imao posla kod jednog suseda, pa je vraćajući se jedne večeri rekao Mariji da mogu već sutra da odu kod njehih, gde bi Marija ostala da se porodi. Marija je imala spremno i vezano u zavežljaje sve što treba da ponese. А bila se dogovorila sa Jelisavetom da svraća kod Josifa da mu sprema hranu i održava kuću, dok se ona ne vrati sa bebom, a to će biti budući propovednik Jovan Krstitelj.

  4. (Napisao sam grešku na kraju drugog komentara, umesto rodio se budući Mesije Isus, napisao sam Jovan Krstitelj, koji je bio Jelisavetini sin a propovednik pre Isusa.)
    Mariji, majka Isusova bila je izuzetno talentovana ličnost, što će to pokazati tek preko svoga sina Isusa, za koga se smatra i danas da je bio čovek sa najavišem umnim potencijalom.
    Ljudske protuve, a one su brojnije od ostalih, će se pitati, a što se onda podmetnuo jevreskim sveštenicima i Rimskoj vlasti da ga živog čereče na krstači?! Takvi prožive život a da ne saznaju da su najmudriji a oboženi ljudi, ostavljali pisane amanete, da ne spominjem imena prve dvojici koji su napisali: “Nema veće religije od rada za druge. Najveća vera je raditi za opšte dobro.” Ili ovo: “Ovde ste da ovaj svet učinite boljim, i ako na to zaboravite lišićete sebe nečeg zaista veoma bitnog.” I trećega, čije ime moram da napišem, jer je i dalje najveći pisac među psiholozima i najveći psiholog među piscima, Fojodor Dostojevski, koji je u svom romanu “Poniženi i uvrđeni”, napisao i ovo: “Čovek – to je pobeda nad sebičnošću, čistota duše i vera u ideal, lepota i svetlost moralne uzvišenosti, to je ljubav za ljude i podvig žrtvovanja za trajne vrednosti”. Iz ovoga se vidi zašto je imao nameru da napiše knjugu o Isusu, no težak život ga je prerano potrošio. A i on je verovao da će ići pred Boga, barem dok je bio pri punoj svesti, dok nije se nagnuo preko vrata ništavila toliko da nije imao snage da nam poruči: Ne nadaj te se, Boga ovamo nema!

  5. Kada ce Sveti Arhijerejski Sabor da prizna novi kalendar pa da Bozic i ostale praznike slavimo kad i kao sav normalan svet, po kalendaru po kojem zivimo a ne po onom koji je proslost?

    1. Baš tako! Uostalom, Julijanski kalendar je ustanovljen pedeset godina pre Hristovog rođenja, znači da je paganski i nema veze sa hrišćanstvom.

  6. Božić prema hrišćanskoj religiji (ili pogledu na svet) nastupa treći dan posle ’najkraćeg dana i najduže noći’, a to je svakog 22.12. u godini, kada se smenjuju jesen i zima, tj. kalendarski počinje zima… dakle, taj dan (Božić) prema današnje sveopšte važećem kalendaru (koji je, naravno, samo obična konvencija) je svakog – 25.12. u godini…
    zašto…?!
    u razvoju ljudske misli (ljudska misao, uz prethodno: prirodu i ljudsko društvo, sastavni je deo Univerzuma ili svega što postoji), spoznajom, religija je postala prvi pogled na svet čoveka (ili njegova ideologija)… daljim razvojem ljudske misli (spoznajom) – filozofija je postala čovekov pogled na svet (ili ideologija)… u 19. veku je konačno daljim-daljim razvojem ljudske misli (spoznajom) – NAUKA postala čovekov pogled na svet (ili ideologija)…
    naravno, i religija – kao čovekov pogled na svet (ili ideologija) – je imala svoj razvojni put (faze): od percepcije i magije, preko politeizma, pa monoteizma, do danas – deizma… u vreme prelaska čovekovog pogleda na svet iz faze politeizma (verovanje u više bogova, „nisu svi ljudi jednaki pred bogovima“ ) u fazu monoteizma (verovanje u jednog boga, „svi su ljudi jednaki pred bogom“), bog je počeo da se ’predstavlja’ u ljudskom obliku (baj’d’vej, toj fazi razvoja ljudske misli prethodila je i promena u razvoju ljudskog društva iz robovlasničke u feudalno-kapitalističku društveno-ekonomsku formaciju)… prelaskom iz religiozne faze – politeizma u razvoju ljudske misli u religioznu fazu – monoteizam, naravno, zadržani su i neki običaji i tumačenja iz prethodne faze, ali sada izmenjeni, priemčiviji ondašnjim čovekovim spoznajama, a pre svega i nadalje da je bog izvor i održanje života, a to je u politeizmu odnosno dotadašnjom spoznajom čoveka bilo – Sunce (zvezda), ali se sada u monoteizmu bog više ne ’predstavlja’ čoveku kao Sunce (zvezda), već bliže (’toplije’) – u ljudskom liku… prvi pisani tragovi u razvoju ljudskog društva i razvoju ljudske misli datiraju iz starog Egipta (identično i u svim drugim religijama koje su se paralelno razvijale na Planeti), gde je vrhovni bog (’bog svih bogova’) bio upravo Bog Sunca – RA… zašto baš ’bog sunca’ (Ra), zašto se baš pračovek klanjao Suncu, zašto je strepeo da se Sunce slučajno ne ’ugasi’, ’ode’, ’nestane sa neba’…?! do spoznaje da je Sunce ’izvor i održanje života’ čovek nije došao slučajno… pračovek je živeći na Planeti spoznao da bez Sunca nema života, nema svetlosti, nema topline… dakle, kada nema svetlosti, kada nema topline – nema flore, nema faune, nastupa glad, smrzavanje, smrt svega što živi, i, naravno, čovekov nestanak…
    izlazeći ujutro iz pećine (na severnoj hemisferi), zapazio je pračovek da Sunce na horizontu nije svako jutro na istom mestu… u periodu leto-jesen, Sunce se na horizontu svakim danom pomeralo (’putovalo’) sve više sa zapada prema jugu… bivalo je svakim danom sve hladnije, dan je bio sve kraći, a noć sve duža… flora oko njega se sve više ’gasila’, životinja oko njega je bilo sve manje… to je u njemu izazivalo strah za opstanak… „Šta ako Sunce potpuno iščezne?!“… ALI, zapazio je pračovek i da u jednom momentu Sunce na svom putu na horizontu potpuno – stane („?!“)… to je bio dan u godini baš kada je „najkraći dan, a najduža noć’ (danas, 22.12)… i tako, zapazio je pračovek, da Sunce stoji svako jutro na horizontu na istom mestu čitava sledeća – tri dana (više ne ’putuje’ – „?!“)… treći dan (danas, 25.12.) Sunce ponovo počinje da ’putuje’, ali ovaj puta krećući se suprotno: sa juga ka zapadu…!!! dani postaju duži, svetlosti ima više, toplina se vraća, flora oživljava, životinja je sve više (stiže proleće-leto)…
    SUNCE SE PONOVO RAĐA!
    ŽIVOT SE PONOVO RAĐA!
    SUNCE JE ‘VASKRSLO’
    (treći dan! danas govorimo: „od petka do nedelje!“)
    Dakle, SLAVIMO ROĐENJE BOGA!
    Ili, SLAVIMO BOŽIĆ!
    vratimo se na početak… kad su ljudi u 16. veku spoznali da im je ’najkraći dan i najduža noć’, dan rađanja ’izvora života ili svega što postoji’ (Sunce nije ’otišlo’, nije nestalo, nije umrlo, Sunce je ponovo ’krenulo na put života’, ALI zapravo – našeg života) prema kalendaru (koji je, naravno, konvencija) „pobeglo“ 14 dana unazad (danas, 07.01. u godini), korigovali su do tada važeći kalendar i vratili rađanje ’izvora života i svega što postoji’ (Sunce = bog) na dan (25.12.) kada ono stvarno i započinje svoj ’put’ ka više ’svetlosti i topline’, dakle, života, dakle i zapravo – NAŠEG života… i da se to više ne bi dešavalo (pomerao kalendar-brojanje dana u godini u odnosu na taj dan), dodali su svom načinu brojanja još jedan dan svake četvrte godine – 29.02… i kako to obično biva, većina u ljudskom društvu je prihvatila takav način brojanja ’dana u godini’, a manjina samo delimično: prihvatili su u svom ’kalendaru’ još jedan dan svake četvrte godine – 29.02., ali nisu i da vrate ’rođenje svetlosti i topline’ 14 dana unapred, na dan kad se to stvarno i ’dešava’… i nadalje taj svoj kalendar nazivaju nekakvim „starim“ kalendarom -Julijanskim, mada to on de’fakto – NIJE (jer je modifikovan sa dodatim danom – 29.02. svake četvrte godine)… dakle, to se veli da neki ljudi na Planeti (i njihove crkve) uporno „idu kontra celom svetu“ vekovima, i to ne samo po pitanju brojanja dana u godini (to je i najmanje važno), nego i po mnogim drugim u životu važnim pitanjima…

  7. Public Enemy 07. januara 2018. u 21.45
    Kada ce Sveti Arhijerejski Sabor da prizna novi kalendar pa da Bozic i ostale praznike slavimo kad i kao sav normalan svet, po kalendaru po kojem zivimo a ne po onom koji je proslost

    Spc je prihvatio taj kalendar jos 1920. i neke godine na svepravoslavnom kongresu u Jerusalimu, samo što nikad ta odluka nije primenjena u praksi.

Bujanovac

Bujanovac
Бујановац

На лицу места: Овде су се Срби и Албанци већ „разграничили“, спаја их празан џеп (видео)

© Sputnik / Дејан Симић
АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Преузмите краћи линк
Никола Јоксимовић

Бујановац није само поприште једног од најоригиналнијих политичких експеримената у Европи, већ и град опхрван многим проблемима, толико међусобно повезаним да их је готово немогуће рашчланити. Ипак, подела града на српски и албански смањила се последњих година, али није сасвим ишчилела.

Да није било албанске побуне из 2001, Бујановац би био познат онима који примете путоказ на ауто-путу према Грчкој. Овако, тај градић, петнаестак километара удаљен од Врања, уз суседно Прешево и Медвеђу, већ осамнаест година је парадигма својеврсног политичког експеримента — уређења суживота између Срба и Албанаца.

Тешко је писати о Бујановцу а не упасти у замку бљутаве неоригиналности типа парафразирања почетка Толстојеве „Ане Карењине“ (сви несрећни градови несрећни су на свој начин) или, још горе, оне уличарске пословице да је „што јужније, то тужније“.

Деца се клизају на централном тргу у Бујановцу.
© SPUTNIK / ДЕЈАН СИМИЋ
Деца се клизају на централном тргу у Бујановцу.

Тешко је не писати о Бујановцу на тај начин, јер све што се дешава у том градићу, који је крајем XIX века описан као „лепо село на левој страни скопљанско-приштинског друма, више села Раковца, спахилука Ата-бега и Дилавер-бега“, подсећа, ако не на пропадање, оно на таворење.

Центар града, главни трг, подсећа на не тако давно време социјалистичке изградње — широки простор између општине, дома културе и стамбених зграда, све изграђено у стилу лекорбизјеовског „брутализма“, на начин југословенског самоуправног социјализма (јефтино и годинама неодржавано). Остатак града и даље је задржао изглед махале.

Да је изглед једини проблем Бујановца, ни по јада. Толико се проблема свалило на ту варошицу и толико су ти проблеми повезани у чвор да је веома тешко рашчивијати који је од проблема значајнији и нерешивији.

На нарушене међунационалне односе надовезало се економско безнађе због кога млади (и Срби и Албанци) напуштају домове у правцу Западне Европе, а уз све то, Бујановац је, не вољом својих становника, уплетен у причу о разграничењу и промени граница између Косова и остатка Србије.

Пажљива политика, која је почела крајем 2001, са пацификовањем албанских терориста, ипак даје неке резултате, али није се још све завршило. Град више није подељен као некада.

„Имамо и мешовите кафиће, на улици се друже Албанци и Срби, истина, не у оној мери у којој би то било потребно, али су направљени значајни помаци. Приче о разграничењу, поделама територије у главама су једино оних који живе на буџету, без обзира на националност. Они маштају о поделама, а млади људи маштају о одласку, њих те теме апсолутно не занимају“, каже нам новинар Радоман Ирић, наш неформални водич кроз Бујановац.

Како би илустровао причу о смањеним поделама у граду, Ирић нас води из кафића „Левко“, који је, како каже, српски, недалеко одатле, на завејани главни трг, да би нам показао два албанска кафића и један прекопута њих, у који долазе и Албанци и Срби.

Оно што, изгледа, уједињује све је општа немаштина.

„Овде се јако лоше живи. Јако лоше живе и Срби и Албанци“, описује нам Ирић економску ситуацију у Бујановцу. „Просечне месечне зараде су међу десет последњих у Србији и због свега тога, и млади Срби и млади Албанци не секирају се много ни за своје суграђане Србе, ни за своје суграђане Албанце. И једни и други маштају када ће Србији окренути леђа, када ће отићи из ове земље. То им је једини идеал.“

Једна аутобуска фирма из Прешева сваког дана има линију ка Швајцарској.

„То треба да видите, то је пуно као кутија шибица. Када изађе из Бујановца, аутобус је толико пун да ни торбу више не можеш да ставиш у њега“, прича Ирић.

Не постоји тачан податак колико грађана Бујановца тражи срећу на неком другом месту на свету, као што не постоји ни тачан податак колико тачно становника Бујановац има.

Последњи валидан попис становништва био је онај из 1981, али ни за њега нико није спреман да стави руку у ватру (тада су почеле албанске демонстрације на Косову и Метохији), па многи сматрају да је последњи валидан попис сачињен десет година раније.

Све пописе после 1981. Албанци су бојкотовали, па и овај последњи. Уместо пописа, урађена је, у сарадњи са ОЕБС-ом и ЕУ, процена броја становника, око које такође нема сагласја — Срби тврде да чине релативну већину.

Исто то тврде и Албанци, па је непознаница око тачног броја становника Бујановца (и општине која се по граду зове) део мистике која окружује град. У ствари то је, уз број оних који плаћају порез (такође непознат), и једина мистика коју Бујановац поседује.

После двочасовне мећаве, центар града, привремено опустео, поново се пуни људима. Наилазимо на групе младих, али не видимо заједно Србе и Албанце. Многи одбијају разговор, неки уз коментар да не говоре српски.

„Научи албански, па ћемо разговарати“, каже један младић кроз смех свом другу на албанском, пошто је одбио да прича са нама.

Ипак, чини се да разлози због чега људи одбијају да разговарају нису на националној основи, јер су нас подједнако одбијали и Срби и Албанци. Они који желе да причају, говоре са пуно огорчености. Огорчености на власт, не неку посебну, већ на власт као на општи појам, која је изневерила њихова очекивања. Огорчености због економског безнађа и због тога што, да би остварили какав-такав квалитет живота, морају да одлазе далеко од родног краја.

„Овде има много проблема“, каже нам Фатон Саити, момак од двадесет и нешто година из Прешева. Ради повремене послове, све које може да нађе. Тренутно је без посла.

Путокази у Бујановцу
© SPUTNIK / ДЕЈАН СИМИЋ
Путокази у Бујановцу

„Ако хоћеш да идеш у школу, нема много опција. Између нас и Срба нема много комуникације, али сви ми који овде живимо, живимо лоше. Фамилија ми је у Прешеву, ја повремено радим овде у Бујановцу. Ако ми се укаже шанса да одем негде у Европу, ја ћу отићи.“

Иако је увек спадао у ред неразвијених подручја, Бујановац је некада имао индустрију. Од некадашње „Гумопластике“, која се бавила прерадом пластичних маса, индустрије намештаја, дуванске индустрије и индустрије грађевинског материјала, остала је само дуванска индустрија која запошљава око стотинак радника.

Међутим, не мисле сви да је економска ситуација једина крива за ситуацију у Бујановцу. Тако, према речима Мартина, Србина година приближних као и Фатон, ситуација у Бујановцу је тешка због дешавања на Косову. Сада је мирно, али би могло да ескалира када Албанци крену на север Косова.

Односи између Срба и Албанаца у самом Бујановцу су тренутно добри, додаје он.

„Они (Албанци) су сада опуштенији, пошто имају заштиту ЕУ и тренутно су јачи, али су мирни и тихи док не дође њихових пет минута. Онда се више нећемо познавати и кренуће по њиховом. Не дружимо се, зашто бисмо се дружили? Они имају своје кафиће, ми имамо своје. Нити они излазе у наше, нити ми излазимо у њихове кафиће. Ако се то деси, долази до инцидента“, прича нам Мартин.

Његов суграђанин, Албанац по имену Дардан, каже да се у Бујановцу добро живи (судећи по одећи коју носи, верујемо да он лично нема на шта да се пожали), а да они који се жале на живот у Бујановцу треба да оду.

„Зашто бих живео у Србији ако ме она малтретира“, додаје.

„Жандармерија упада у куће у шест ујутру, није вам то паметно. Није нормално.“

Ипак, када смо га питали да нам каже зна ли за неки конкретан случај када је жандармерија упадала у албанске куће у последње време, није знао да нам одговори.

Ивица Петрушевић, који се бави трговином кафом, баш и не мисли да се у Бујановцу добро живи.

„Град без економије, одлазак младих, нема будућности, људи се боре од данас до сутра“, кратко описује како се живи у граду. „И Албанци и Срби су у проблему, једни и други напуштају територију Бујановца. Власт ништа није урадила да се млади запосле, живе и раде. Перспектива једнако нула.“

Бујановац - припреме за Нову годину.
© SPUTNIK / ДЕЈАН СИМИЋ
Бујановац – припреме за Нову годину.

„Овде нису проблем Албанци и Срби, него економија, криминал. Организовани криминал у канџама држи и једну и другу нацију, све остало је чиста лаж“, каже нам Ивица. „Наш проблем је наш празан џеп и џаба нам што смо Срби или Албанци, када немамо никакву перспективу. Сваког становника Прешева и Бујановца знам, сви су угрожени и само размишљају како да побегну одавде.“

Напуштајући бујановачку дистопију прекривену снегом, истим ауто-путем којим многи становници југа Србије такође одлазе, схватамо једну ствар. Једнако је тешко живети као периферија на југу Србије и као периферија на северу Косова.

Можда управо због тога што Бујановчани то кристално добро знају, нико од њих се не интересује где ће сутра осванути — у држави или у „држави“ и да ли ће живети у Бујановцу или Бујановцу, јер ће њихови животи и даље бити чемерни и тешки, испуњени једино ако оду негде далеко.

Srećan Božić

Srećan Božić, Hristos se rodi

Pravoslavni vernici koji poštuju julijanski kalendar slave Božić – rođenje Isusa Hrista, najradosniji hrišćanski praznik. B92 čestita praznik – Hristos se rodi!

IZVOR: B92, TANJUG 

Foto: Tanjug/Zoran Žestić
Foto: Tanjug/Zoran Žestić

Božić je, uz Uskrs, jedan od dva najveća hrišćanska praznika. To je dan kada hrišćanski svet slavi rođenje Hristovo i kada je, prema verovanju, duh Isusa sveprisutan među ljudima, donoseći im mir i praštanje.

Osim Srpske pravoslavne crkve, Božić se po julijanskom kalendaru slavi i u ruskoj, gruzijskoj i makedonskoj crkvi, Jerusalimskoj patrijaršiji, a obeležavaju ga i Kopti.

U prisustvu velikog broja vernika, patrijarh srpski Irinej je na Badnje veče osveštao badnjak na platou ispred Hrama Svetog Save na Vračaru.

Patrijarh Irinej čestitao je praznik srpskom narodu i poželeo im, i onima u otadžbini, ali i onima u rasejanju, da im Bog daruje mir, slogu i ljubav.

“U naše domove danas će biti unet badnjak, to hrastovo drvo jako i snažno po svojoj prirodi, ali sa puno simbolike”, ukazao je Irinej i ispričao da ono simbolizuje život, rođenje Isusa Hrista, njegov ulazak u ovaj svet, u naše domove i srca.

“Ali i da badnjak uđe u sve naše ustanove, u naše naučne ustanove, prosvete ustanove, vojsku koja nas štiti i da sve ono što je naše bude osvetljeno svetlošću drveta života, odnosno svetlošću Hristovom”, rekao je Irinej. Kaže da u današnje vreme ima mnogo nevolje i briga i poželeo da nas Bog sačuva svih nevolja, kao što nas je, navodi, čuvao kroz istoriju.

“Neka bog blagoslovi i naše Kosovo, taj naš sveti kraj, našu svetu zemlju, naš Jerusalim. Tamo gde su naše svetinje, tamo gde je stvarana naša istorija, gde je nikla naša kultura, tamo gde se podizala naša duhovnosti, tu našu otačku zemlju da nam Gospod sačuva i da ostane narodu našem, kome je uvek pripadala i bila njegova, da to bude danas i sutra”, poručio je Irinej.

On je poželeo srećan praznik uz najradosniji pozdrav “Mir božiji, Hristos se rodi”. Irinej služi i svečano bdenje u kripti Hrama Svetog Save.

Patrijarh će u 9.00 u Hramu Svetog Save poglavar Srpske pravoslavne crkve (SPC) patrijarh Irinej služiće Božićnu liturgiju.

Novi poslovi i prekvalifikacije

Tehnologija menja poslove, prekvalifikacija ključna u današnjoj ekonomiji

Izvor: VOA

Mnogi današnji poslovi nisu postojali pre deset godina. A za deset godina, tehnologija će verovatno zameniti i neke od njih. Šta radnici mogu da urade kada mašine postaju značajan deo gotovo svake industrije?

Novinarka Glasa Amerike Elizabet Li potražila je odgovor na jednom tehničkom koledžu u Los Anđelesu.

Dženel Čavez nije imala mnogo dilema kada je odlučila da se posveti profesiji koja se često smatra – muškom.

“Bio mi je potreban zanat koji bi odgovarao mojoj ličnosti, a zašto da to ne bude građevinarstvo. Uvek sam bila zainteresovana da nešto stvaram rukama”, priča studentkinja Dženel Čavez.

Međutim, ubrzo je uvidela da bi u poslu za koji se obučava u skoroj budućnosti mogle da je zamene mašine.

“Videla sam 3D štampač koji gradi kuće i pomislila: Pa čekaj, ja sam u industriji izgradnje kuća. Šta sad da radim”, prenosi Čavez.

“Prekvalifikacija je ključni deo današnje ekonomije”, kaže Lorens Frenk, predsednik Tehničkog koledža u Los Anđelesu.

On kaže da radnici konstatno moraju da uče nove veštine kako bi išli u korak sa tehnološkim napretkom, ali da radna mesta za koja je potrebna ljudska inteligencija neće nestati u skoroj budućnosti.

“Održavanje građevina – kao što je rad vodoinstalatera i električara koji stalno moraju da rešavaju probleme i donose odluke – to su poslovi koji su prilično bezbedni”, dodaje.

Veština komunikacije, takođe, će pomoći radnicima da ostanu zaposleni u budućnosti.

“Dakle, učimo li ljude da dobro komuniciraju? Da li ih obučavamo da rade u timovima, dok su još u srednjoj ili višoj školi? Učimo li ljude da sintetizuju i analiziraju”, pita Džejn Oats, predsednica organizacije “Radna nacija”.

Ta organizacija pomaže američkim radnicima da se pripreme za poslove budućnosti. Oats kaže da mnoge srednje škole i univerziteti u Sjedinjenim Državama ne idu u korak s tehnologijom, da bi pripremili svoje studente za buduća zanimanja.

“Tu se predaju stvari koje su zastarele, jer ih predaju profesori. Potrebno je da zaposle predavače iz biznisa. Niko ne zna da razvije softver, jedva da idemo u korak sa kodiranjem”, navodi Oats za Glas Amerike.

U tom smislu, korisno je da radite kao volonter ili pripravnik u industriji, zajedno sa profesionalcima.

“U 21. veku, stalno učite, adaptirate se i saznajete kako da se uklopite u nove standarde”, dodaje.

Što se tiče Dženel Čavez – ona planira da radi nekoliko godina, a zatim se vrati na koledž, da bi se obučila u zanimanjima u oblasti električne i solarne energije.

POVEZANE VESTI

KOMENTARI (1)

Pogledajte

A u Stbiji, IT prekvalifikacija tajno obustavljena 28.12.2018. Nema više, pare su potrebnije ba drugom mestu, na izbore recimo da se bacaju!

Bujanovac u susret Božiću

Društvo

Po prvi put proslava Badnje večeri u centru Bujanovca

U centru Bujanovca, na Karađorđevom trgu, večeras je po prvi put lomljena česnica koju su pripremili pekari u organizaciji Crvenog krsta u ovom gradu.

    
Foto: FoNet/Ljiljana Stojanović

Na trgu je zapaljen i badnjak koji je prethodno osvešten u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla, a u porti su podeljeni paketi deci iz nasiromašnijih porodica.

Na trgu je večeras građanima deljeno voće, točena je grejana rakija, svirali su trubači, a orgnaizovan je i vatromet, a Bujanovčani su se potom razišli i nastavili obeležavanje Badnje večeri u krugu porodica.

Poruke za Badnji dan i Božić

Poruke za Badnji dan i Božić (2019) – Najlepše Božićne želje

Božićne misli i želje nisu samo prazne reči koje prate najveći hrišćanski praznik. Božićne želje imaju neku posebnu čar, jer se u isto vreme molimo Bogu i uživamo u prenosu neke jedinstvene energije na drage osobe. Budući da su takve čestitke aktuelne veoma kratko vreme, bukvalno samo u nekoliko dana, one su u tom trenutku još važnije, jer se očekuje da će njihove reči biti duboke i preneti sve ono najlepše što se može zamisliti.

Godinama se na raznim sajtovima vrte jedne te iste poruke tako da postaju otrcane i izlizane od silne upotrebe. Mi se trudimo da uvek novim čestitkama ugodimo svima vama da uobličite svoje želje u ove praznične dane.

Poruke za Badnji dan

Pozdravljam te Badnje drvo,
i pustam te u svoj dom,
ti ogreja Hrista prvo,
pa si drago srcu mom.
Ko se tvojim listom kiti
srećan će mu život biti,
ti vraćaš u svaku stan
ljubav, sreću, miran san.
Srećan vama Badnji dan.

Prijatelju dobar dan, u zdravlju ti Badnji dan, nek ti danas osmeh blista na rođendan Boga Hrista, sreća grudi nek ti širi dok u kući tamjan miri, svakog dobra, svaka želja nek dođe do Spasitelja, nek usliši i nagradi, neka su nam zdravo mladi, da u kući vlada sloga uzdaj se u svoga Boga.

Opet je zima, sneg je i led, u duši neka ti zavlada red, mir neka ti dođe u stan na ovaj prelepi Božji dan, neka te sreća prati od jutra – srećan ti i blagosloven Božić sutra! Srećan Badnji dan!

Ovoga dana putuju želje, a čovek je najsrećniji kada druge može učiniti srećnim, kada daruje, a želje su dar srca. Želim ti da uživaš u životu da sa svojim bližnjima u zdravlju i veselju dočekaš stotu. Želim ti ljubav i miran san i sve najlepše na Badnji dan!

Uvek zdrav i srećan da si, osmeh lice nek ti krasi, nek te Gospod od zla spasi. Ovog svetog Badnjeg dana nek se vida svaka rana, bolesnima zdravlje prvo nek donese sveto drvo, nek donese duši spas dragi Bože spasi nas. Srećan Badnji dan!

U ove zimske čarobne dane, lutaju svetom najlepše želje, vedre i nasmejane, neka ti dopadnu one moje, šaljem ih kao za sebe, imaju samo jedan cilj da srećnim učine tebe. Srećan Badnji dan!

Danas neka Badnjak sveti tvojoj kući mir podari, neka u njoj sloga vlada, a sreća da gospodari, da ste mi svi uvek zdravi, nek se Božić večno slavi!  Srećan Badnji dan tebi i tvojim ukućanima!

Poruke za Božić

Kada se upale božićna svetla, svi u svom srcu nešto žele. Zavirio sam u svoje i pronašao one najlepše i najnežnije želje i namenio ih tebi, neka te zateknu u najvećoj radosti. Srećan Božić!

Gospodu se danas molim sa sve ljude koje volim, da svak svakom dobar bude da ne deli mržanja ljude, da zavlada Mir i Sloga to su želje srca moga. Srećan Božić!

Dete  je čudesno biće. Duša puna topline, iskrena, radoznala, razigrana, puna smeha i zaraznih radosti. Pronađite u sebi makar samo u vreme ovih božićnih praznika dete i uživajte u sreći. Biće čudesno. Pa, srećno i srećan Božić!

Molitva ima čudesnu moć, posebno u dane Hristovog rođenja, molimo se onda zajedno, za sreću i zdravlje svih naših voljenih, molimo se glasno ili u sebi, molimo se za sebe i za nas, molimo se za oprost i za spas. Srećan Božić!

Neka ti moje božićne želje
dođu na pahuljama belim
najveću sreću, uspeh i zdavlje
ja ti od srca želim.
I neka ti današnji blagi dan
bude srećan i radostan.
Srećan Božić!

Nevoljnome ruku pruži i bolnome ranu celi, svoju ljubav sve što ima sa nama će da podeli, njega slavi, njega voli i uvek se njemu moli. Srećan i blagosloven vam bio ovaj Božićni dan.

Manifest Milana Piroćanca

Šta je to srpska istina?

MILAN PIROĆANAC – ČAS SRPSKE ISTINE

 AKTUELNI MEMOARI | PREGLEDA: 107 | AUTOR: 

U ajnštanovskom maniru je Milan Piroćanac prikazao sudbinu Srbije u modernoj epohi. Uveo je Faktor Vreme kao važniji od Faktora Prostor. Bitna je brzina sa kojom se Srbija razvija, a ne veličina teritorije. Za opstanak i napredak srpske države presudno je da li hvata korak sa «duhom modernih vremena», da li je zaostala, da li zaostaje ili ne. Kako živimo naše vreme, jedino koje imamo, zavisi samo od naše brzine kretanja. Tradicija je zaustavljeno vreme, zameniti savremenost njom jeste padanje u ponor, do varvarstva. Piroćanac je bio siguran da dolaze vremena strmoglavih preobražaja, da dolazi epoha koja će za svoju meru uzeti brzinu svetlosti.

Milan Piroćanac

Milan Piroćanac

Kada sam sklopio poslednju, 55. stranu knjižice «Međunarodni položaj Srbije» opet sam se uverio da prošlost ne prolazi, da je nerazdvojni deo sadašnjosti. Još odjek ruskog vojnog hora Aleksandrov sa platoa ispred svetosavskog hrama krajem juna dvehiljadeosamnaeste nije zamro, a već je sa Glasa Amerike doprla informacija da će SAD pojačati angažman na Zapadnom Balkanu, jer su zabrinuti zbog ruskog mešanja. Ves Mičel, pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, objavio je da jeSrbija za Ameriku «važna zemlja i važan partner». Uspostavio je telefonsku «hot line» sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. I ruski i američki ambasadori u Beogradu naizmenično daju razne izjave. Gostuje delegacija ruskog parlamenta, najavljuje se jesenja poseta Putina. U Beograd je stigao Kameron Manter, značajan američki čovek u regionu, uključen u uticajne medije, za vreme njegovog ambasadorskog mandata u Beogradu je 2007.-2008. izvršena podela Radikalne stranke sa dalekosežnim posledicama, a dok je bio ambasador u Pakistanu likvidiran je Bin Laden. Donosi blagovesti da Tramp želi «stabilan Balkan, bez vojnog rešenja». Svakako će se i u agendi julskog susreta Trampa i Putina naći Balkan i međunarodni položaj Srbije.
Srpska javnost vri – Rusi su nam prijatelji, Amerikanci i Zapad su neprijatelji, viču jedni, ne, obrnuto, viču drugi.

Posle 126 godina od štampanja upravo u ovom broju Danasa (7-8. Juli 2018.) prvi put se srpskoj javnosti prikazuje, siguran sam, najlucidnija analiza međunarodnog položaja Srbije. Ova studija nudi kopernikanski obrt u razumevanju i naše istorije i naše stvarnosti.

Pre stotrideset godina ondašnja mala Srbija bila je na raskrsnici izmeđi Istoka i Zapada. Kralj Milan Obrenović se u projektu civilizovanja zemlje, razočaran Rusijom, povezao sa Austrijom, evropskom silom koja je bila na srpskim granicama. U Beču su se razmatrale razne opcije federacije i konfederacije kako bi se evropeizirao Balkan posle povlačenja Turske. Istovremeno se odvija događanje radikala, amorfna masa skupljena s konca i konopca predstavlja se kao «narod». Vođa Nikola Pašić bio je, kako navode i njegovi prijatelji i protivnici, povezan sa ruskim slovenofilima, sa revolucionarima, narodnjacima, anarhistima, komunistima, sa ruskim oficirima i diplomatama, ali i agentima Ohrane(dobijao je od njih značajne sume novaca). Piroćanac i Pašić su bili antipodi.
Knjižica Milana Piroćanca koju držim u ruci objavljena je 1892., u štampariji «Smiljevo» Pere Todorovića u nepoznatom tiražu. Nikada više nije preštampavana. Osvrnuo se na nju Slobodan Jovanović 1910., ali o tome nešto kasnije. Nepoznato je koliko je i da li je uopšte čitana, da li je bila uticajna. Smenila se vlast pa je i sam Piroćanac bio gurnut u zaborav. Niko više njegove spise nije ni pipnuo. Ne nalazi se ni u bibliografijama istoričara koji pišu o tom razdroblju. Piroćanca su «oživele» tek i jedino istoričarke Latinka Perović i Suzana Rajić početkom ovog veka i priredile su za štampu njegove dnevničke beleške. Na «Međunarodni položaj Srbije» skretala je pažnju Latinka Perović, uzalud, studija nije štampana. Sasvim slučajno sam dobio jedan iskopirani primerak. Posle 126 godina od štampanja upravo u ovom broju Danasa (7-8. Juli 2018.) prvi put se srpskoj javnosti prikazuje, siguran sam, najlucidnija analiza međunarodnog položaja Srbije. Ova studija nudi kopernikanski obrt u razumevanju i naše istorije i naše stvarnosti.

Živi se ispod vulkana pred erupcijom, svi će se truditi, siguran je Piroćanac 25 godina pred početak svetskog rata, da ispucaju sve metke do «poslednjeg zrnca baruta». Utoliko je pozicioniranje u međunarodnom poretku pitanje života ili smrti tek nastale male države tako malog naroda. Evo carstvo Nemačke je obnovljeno i biće progresivno ukoliko pomogne da se utvrdi mir u Evropi, «a ne, kao što danas izgleda, da bude povod novim ratovima koji će za Nemačku isto tako biti ubitačni kao i za sve ostale evropske narode, i koji će u Istoriji biti zabeleženi kao ratovi protiv moderne kulture evropskih naroda».
Ravnotežu, međutim, narušava i Rusija koja želi da prodre u istočnu Evropu, a to je, smatra Piroćanac, neopravdano mešanje u poslove evropskih naroda. I nikako ne odobrava ni rusko osvajanje i podelu Poljske. Razlike u životu između Evrope i Rusije su tako velike da se oni neizbežno konfrontiraju. Jedini način da se taj front izbegne, po Piroćancu, jeste evropeizacija Rusije. Ali konflikt ostaje permanentan jer su južni Sloveni za evropski identitet Rusije – tvrdio je pre 126 godina Piroćanac ono isto što i Dmitrij Medvedev danas- od životnog značaja. Rusija «bezuspešno radi», zaključuje Piroćanac, da Austriju istisne sa Balkana. Upravo ove nedelje je austrijski premijer Sebastijan Kurc izjavio da će se Austrija na čelu EU truditi da se nastavi dalja integrcija država Zapadnog Balkana u EU. Bosfor, Carigrad, Balkan – to je ruski veliki i zanosan san, ali mu se svi protive, pa je tako i na pariskom i na berlinskom kongresu cela Evropa, podseća pisac, bila protiv Rusije. Balkanski narodi su se jedan po jedan izvlačili iz njenog zagrljaja i «samo se još u Srbiji sa ruskim bratstvom stranke po novinama džilitaju».

Bosfor, Carigrad, Balkan – to je ruski veliki i zanosan san, ali mu se svi protive, pa je tako i na pariskom i na berlinskom kongresu cela Evropa, podseća pisac, bila protiv Rusije. Balkanski narodi su se jedan po jedan izvlačili iz njenog zagrljaja i «samo se još u Srbiji sa ruskim bratstvom stranke po novinama džilitaju».

Da bi imala pozicije na evropskom Istoku, smatra zaboravljeni pisac, Rusija ima dve opcije: ili da se sporazume sa Austrijom i podeli Balkan ili da izazove raspad Austrije, suprotstavi se Nemačkoj i onda na Istoku stvori novu situaciju. Pošto Austrija nema interesa da ulazi u deobu, onda… Onda se Piroćanac nadao da će Rusija pristupiti «modernoj kulturi i kolu evropskih naroda». Čvrsto je verovao da «kopita kozačkog konja modernu kulturu neće moći da ponište». A što se tiče slovenskih naroda na Balkanu, uzdao se Piroćanac, njih će sačuvati državne ustanove koje su, ipak, po uzoru na Austriju i Evropu, a ne na Rusiju.
Piroćanac je detaljno razmotrio zamršene odnose evropskih sila i sa zebnjom zapisuje:»Čas je doista sudbonosan, visi mir Evrope i sudbina moderne civilizacije». U slučaju da Beč pokuša silom da osvaja Istok, suprotstavili bi joj se svim sredstvima svi balkanski narodi, a Rusija bi ih svakako podržala. Dugo su Balkanci smatrani «kao obilata rezerva za naknadu», međutim, oni su preduzeli sve da bi se «sa kulturnim evropskim narodima izravnali». Postignuti su i uspesi, ali «politička svest i razumevanje državnih poslova još su jako zaostali». Zašto? Usvojili su moderne ustanove, a da za njih nisu bili dozreli.
Ipak najveće odstupanje od evropskih modela jeste u tome što je «balkanskim narodima iz parlamentarnog sistema vladavine najviše za srce prionula partiska borba, i ona je za njih postala zabava nad zabavama. Njihovi načini polemisanja usvisili su se do klasicizma u grdnjama, klevetanju, izvrtanju fakata i obmanjivanju prostog sveta, a optužbe, osude i moralna, a često i fizička, linčovanja ministara, koji se više u vlasti ne nalaze, nisu retke pojave ni u Beogradu, ni u Sofiji, ni u Atini, ni u Bukureštu. Istina, ovakve pojave nisu izabrale samo Istok za svoje poprište, ali na drugom mestu ima i čega drugog, dok se na Istoku ne vidi skoro ništa izvan ove zakrvljene partizanske igre. Sa takovim aparatom ne vodi se ozbiljna međunarodna politika. Zato i viđamo u ovim krajevima, da u sudbonosnim međunarodnim pitanjima državničku smišljenost gotovo svuda ponajviše zamenjuje uski šovinizam». Nije zaostalost suština samo srpskog naroda, milione drugih u okruženju je moderna civilizacija zaobišla. Veliki je to glib i teško se iskače iz njega.

Tri puta je prekidana orjentacija spoljne politike ka Zapadnoj Evropi: sa proterivanjem kneza Miloša, sa ubistvom Knez Mihaila i sa likvidacijom Obrenovića. Odmah je napuštana i politika sporazuma i zajedništva s balkanskim narodima. Srbija bi se usamljivala i priklanjala Rusiji i služila joj kao sredstvo za ostvarivanje njenih interesa. Tako je «upropaštavala svoju narodnu budućnost», a u Evropi je kao «ruska prišipetlja» gubila simpatije.

Uprkos svemu, balkanski narodi su postali ozbiljan elemenat na Istoku i pošto im je prošlost slična moraju znati, opominje ih pisac, da ih očekuje i ista budućnost. U njihovom najvećem interesu jeste da se «kao celina pokažu pred Evropom», tako će ih više ceniti. Naravno, neprijatelji ih od toga odvraćaju «dokazujući im kako su interesi balkanskih naroda u svemu suprotni, i kako bi radeći odvojeno svaki za sebe više koristi izvukao». A «za velike državnike i političare kojima kipte balkanske države», ironičan je Piroćanac, izbor između ova dva modusa vivendi jeste «pravi kamen spoticanja i nerazrešivi zadatak za njihovu visoku politiku». Kako da se Srbi i Bugari, recimo, sporazumeju kada ih u Sofiji odvraća Austrija, a u Beogradu Rusija «ili prema prilikama obrnuto»? Jeste da Evropa hoće stabilnost na Istoku, ali ta stabilnost možda neće odgovarati Rusiji!? Najgora opcija za Balkan, Piroćanac je dalekovid, jeste da ni Austriji, ni Rusiji ne odgovara stabilnost, već haos i konflikti.
Piroćanac je preneražen i muka ga spopada od «jada i političkog kretenizma» koji se otkriva baš u obrazovanoj društvenoj klasi koja hronično ne shvata prave narodne interese, ali, on je optimističan i veruje da su «balkanski narodi na sporazum osuđeni», a podržaće ih i «opšti interesi konservativne Evrope». Najsmešnije mu je i najbljutavije «majmunisanje balkanskih država sa osvajačkim težnjama», kada imitiraju evropske sile. Jer «dok nam, svima nama, drugi kapu kroje, mi se sa planovima osvajanja kao uz belu nedelju razmećemo, a nikome manje ne priliče šovinistička razmetanja nego balkanskim narodima, koji su većim delom tuđom pomoću do slobode došli, i čija sudbina još i danas zavisi isključivo od opštih evropskih interesa». Najbolje bi bilo, preporučuje Piroćanac, da Južnim Slovenima ne vladaju ni Rusija, ni Austrija, nego da oni formiraju «federativnu zajednicu» kao Švajcarska, SAD, kao Nemačka. I to bi bilo konačno uređenje evropskog Istoka, jer «mnogobrojne, male nezavisne države, bez svake međunarodne veze među sobom, postale bi s jedne strane igračka šovinističkih usijanih glava, kojih u svakom narodu ima dosta, a s druge opet žrtva intriga, koje bi sa strane dejstvovale, i umesto jemstva mira, Istok bi postao leglo nereda i uznemirenja». Gotovo da poverujemo da je Piroćanac imao Vremensku mašinu i bio u 2018. pre nego što se vratio u 1892. da napiše ove redove.

Jeste da Evropa hoće stabilnost na Istoku, ali ta stabilnost možda neće odgovarati Rusiji!? Najgora opcija za Balkan, Piroćanac je dalekovid, jeste da ni Austriji, ni Rusiji ne odgovara stabilnost, već haos i konflikti.

Piroćanac je predvideo mogućnost postojanja i Jugoslavije i Evropske unije. Najbolje je po njemu da narodi na ogromnom prostoru između Beča i Bosfora, Jadranskog i Belog mora imaju samostalnost i da stvore «jednu zajedničku celinu, ma kog oblika ona bila». U toj zajednici Istok bi morao da postane solidaran sa Zapadom, a to znači da istočni narodi poštuju poredak, vrednosti, privredu koje su u Evropi već stvorene. A to je, smatra Piroćanac, «za ove narode dosta».
Jedna od najvećih samoobmana,a traje do danas, jeste da se sa proklamovanjem parlamentarizma automatski postaje evropska država. Izmišljen je čak i «srpski parlamentarizam». Parlamentarizam je u plemensko-rodovskim zajednicama moguć koliko i šansa da uboga balkanska zadruga proizvede avion. Za parlamentarizam su, kao u njegovoj rodnoj zemlji Engleskoj, potrebni industrijska i tržišna privreda, urbanitet, klase, kolonije. U zaostalim društvima ovim plemenitim imenom pokrivala se institucija korupcionaško-mafijaških marifetluka ordinarne azijske despotije.
Piroćanac je i prvi srpski političar i intelektualac koji je racionalno prikazao i procenio Rusiju.Podsetio je da je Rusija dala Austriji BiH da bi dobila Bugarsku i da je u San Stefanu pokušala da stvori Veliku Bugarsku preko koje bi vladala Balkanom. Evropa ju je omela, ali je velikobugarski demon bio probuđen i otvorena je permanentna surevnjivost sa Srbijom .
Rusija, po njemu, «danas predstavlja jedan zanimljiv istoriski problem».Jeste da ona iz dana u dan postiže velike napretke, ali je ipak za Evropom zaostala. Prepreka joj je Faktor Vreme:»započela je dockan, a moderna kultura ne korača više, ona prosto leti na krilima». Faktor Vreme čini njen položaj «fatalnim». Jedino njoj od velikih evropskih država nedostaje vreme da «prirodno i bez opasnosti prekuži krize koje proces rastenja i staložavanja neizbežno izaziva».Slojevi društva od kojih se očekuje izgradnja modernih političkih ustanova su slabi. U Rusiji,primećuje Piroćanac,uzimaju maha«rastrojničke težnje», Dostojevski će ih nazvati «zlim dusima». Stodvadeset godina kasnije Dmitrij Medvedev upozoravaće na opasnost od «radikala», aVasilij Aksjonov u romanu «Retki elementi» na početku 21. veka piše da Rusijom drmaju «tajnoboljševici, oligarsi-bivši komsomolci». Budućnost Rusije je za naše vreme, upozorava Piroćanac 1892., još puna tajne. I dodaje da u njoj «misli ne nadiru jednim istim pravcem, one idu raštrkano na sve strane u pogledu religioznom, društvenom i političkom, a to je nepodesno stanje za korenite političke i društvene preobražaje».

Najbolje bi bilo, preporučuje Piroćanac, da Južnim Slovenima ne vladaju ni Rusija, ni Austrija, nego da oni formiraju «federativnu zajednicu» kao Švajcarska, SAD, kao Nemačka. I to bi bilo konačno uređenje evropskog Istoka, jer «mnogobrojne, male nezavisne države, bez svake međunarodne veze među sobom, postale bi s jedne strane igračka šovinističkih usijanih glava, kojih u svakom narodu ima dosta, a s druge opet žrtva intriga, koje bi sa strane dejstvovale, i umesto jemstva mira, Istok bi postao leglo nereda i uznemirenja». Gotovo da poverujemo da je Piroćanac imao Vremensku mašinu i bio u 2018. pre nego što se vratio u 1892. da napiše ove redove.

A u kakvom je stanju sama Srbija? Piroćanac ne želi da narodu laska, već da mu služi, i ispisuje originalan pregled događanja od Karađorđa i Miloša do 1892., treba li reći da je suprotna dosadašnjim narodnjačkim obradama? Tri puta je prekidana orjentacija spoljne politike ka Zapadnoj Evropi: sa proterivanjem kneza Miloša, sa ubistvom Knez Mihaila i sa likvidacijom Obrenovića. Odmah je napuštana i politika sporazuma i zajedništva s balkanskim narodima. Srbija bi se usamljivala i priklanjala Rusiji i služila joj kao sredstvo za ostvarivanje njenih interesa. Tako je «upropaštavala svoju narodnu budućnost», a u Evropi je kao «ruska prišipetlja» gubila simpatije. Srbija, ubeđen je Piroćanac, od samog postanka nije imala srećeu svom državnom životu. Demagogija i populizam su harali – sve što je država preduzimala «nosilo je na sebi pečat brige da li je dovoljno popularno». I zato je « do danas Srbija zadržala tip primitivne, moderno nepotpuno organisane države, sa nesavršenim organima za rad u svakom pravcu». Pisali su se ustavi po ugledu na Englesku i Belgiju, a Narodna skupština se punila «jedva pismenim seljacima» da po tom ustavu rade. Političke slobode su sa radikalima kompromitovane, sigurnost ličnosti i imovine je nezaštićena, pravda nije na nužnoj visini, državne finansije se upotrebljavaju za partijsku politiku.
Dvadesetak godina pred Prvi svetski i balkanske ratove Piroćanac tvrdi da Srbija ide ka «izvesnoj propasti». Odvratna politička borba kakvu je razgoreo Nikola Pašić došla je do «rugobe i besnila»:»Gruba, neobuzdana, samoubilačka stranačka borba sve je progutala». Vlast je došla u «nespremne i nesposobne ruke… poznato nesposobni ljudi su zaseli na svim važnim mestima državne uprave… na ministarske stolice zasedaju ljudi sa ulice». Stranačko partizanstvo je učinilo da se nesavesnost, neznanje i nerazumevanje državnih poslova toliko prošire da nijedna stranka nije u stanju da kandiduje spremne ljude ni za jedan kabinet, a kamoli tek da bi mogle sa svojim pristalicama da popune sva mesta državne službe! I ono malo «ljudi sa duhom», spremom i znanjem trčkara radi protekcije oko neznalica i seoskih čapkuna.

U Rusiji, primećuje Piroćanac, uzimaju maha «rastrojničke težnje», Dostojevski će ih nazvati «zlim dusima». Stodvadeset godina kasnije Dmitrij Medvedev upozoravaće na opasnost od «radikala», a Vasilij Aksjonov u romanu «Retki elementi» na početku 21. veka piše da Rusijom drmaju «tajnoboljševici, oligarsi-bivši komsomolci». Budućnost Rusije je za naše vreme, upozorava Piroćanac 1892., još puna tajne. I dodaje da u njoj «misli ne nadiru jednim istim pravcem, one idu raštrkano na sve strane u pogledu religioznom, društvenom i političkom, a to je nepodesno stanje za korenite političke i društvene preobražaje».

Međunarodni položaj Srbije bio je težak i postajao je sve gori, jer se sve svelo na grabež oko vlasti, a spoljna politika tih podivljalih stranaka, shvatamo iz ove studije, hipnotički je bauljala u dilemi ko nam je bolji prijatelj, odnosno ko nam je gori neprijatelj –Rusija ili Austrija. Pri tom su se i ta prijateljstva i ta neprijateljstva – uobražavala. Jednostavno se ništa nije pouzdano znalo, naklapalo se, nasedalo se na intrige i strahove, merkali su se lični interesi. Shvatamo da se i onda trgovalo i torbarilo sa geostrateškim položajem. U svemu skučeni, provincijalni ljudi su tako određivali pravce spoljne politike Kraljevine Srbije da je njena važnost u očima gotovo cele Evrope vrlo nisko pala. A prostora za «našu samostalnu narodnu politiku» je, po Piroćancu, ipak bilo.
Trinaest godina posle smrti Piroćanca na «Međunarodni položaj Srbije» osvrnuo se, tada već akademik i ustavotvorac spregnute vlasti Pašić-Crna ruka – Slobodan Jovanović. Miljenik režima koji se pripremao za rat dezavuisao je i ismejao Piroćančeve stavove, izvitoperio je njegove teze da bi se lakše obračunao sa njima. Rugao se«nenadmašnoj evropskoj kulturi» i Piroćancu koji joj se divio i pozivao Srbe da izađu iz zaostalosti i da se uključe u moderni duh vremena!? Zapravo je Jovanović otkrio dubinu zaostalosti, sopstvenu i sredine u kojoj je živeo. Slobodan Jovanović se 1910. iz balkanske zametene palanke sa 90 hiljada suburbanih stanovnika, koju je bečko parobrodsko društvo povezivalo Dunavom sa Evropom, rugao «nenadmašnoj evropskoj kulturi» i to upravo u razdoblju njene izvanredne kreativnosti, počev od Ajnštajnove teorije relativiteta, napretka u hemiji, fizici, metalurgiji, farmaciji, u vreme otkrića psihoanalize i dinamo mašine koje je stvarala silu dovoljnu za pomeranje planina, u vreme generatora od pet hiljada konja, aviona, automobila, eksploziva, kinematografije, telegrafa, medija, fotografije, moderne umetnosti i arhitekture, emancipacije žena? A još pedeset godina ranije Žil Vern je u romanima opisivao fascinantnu tehnološku budućnost, a 1895. je H.G. Vels romanom «Vremenska mašina» prikazao putovanje kroz vreme, i svog Vremenskog Putnika uputio u 802.701 godinu među majmune-troglodite zvanim «Morloci», a Mleci su Slovene na Balkanu u prethodnim vekovima nazivali «Morlacchi».
Sve o čemu je pisao Milan Piroćanac obistinilo se, a sve u čemu je Slobodan Jovanović učestvovao, i to suprotno Piroćančevim preporukama, jeste propalo, i akademija i kraljevina Srbija, i vidovdanski ustav i država,a na kraju i tzv. izbeglička vlada.Slobodan Jovanović je tek pred smrt, živeći dugo na Zapadu, u Londonu, shvatio i napisao da su od 1903. do 1941. njega i srpski narod vodili i u propast doveli «Mesečari». A Piroćanac je shvatio da «Mesečari» dolaze i pre nego što su došli, pre nego što su se raspojasali, predvideo je dolazak carstva kleptokratskih skorojevića i njihov gang-gang stajl.
Pored toga što je Srbe upozorio da postoji Faktor Vreme, Milan Piroćanac im je otkrio i postojanje jedne velike sile među njima. Poslednja rečenica u njegovom traktatu glasi:»Naši su stari davali domovini život i imanje, od nas se danas traži, da joj žrtvujemo, ništa više, nego naše uzajamne mržnje, i, da nismo Sloveni, mi bismo to lako učinili».

Podelite sa prijateljima na Facebook-uPodelite sa prijateljima na Twitter-uPodelite sa prijateljima na Pinterest-uPodelite sa prijateljima na LinkedIn-uPodelite sa prijateljima preko email-aPodelite sa prijateljima na Google+

Momčilo Đorgović analizira Slobodana Jovanovića

Orvel je sunarodnicima 1941. godine rekao mnogo gore stvari nego što je nobelovka Herta Miler Srbima 2017. na Sajmu knjiga u Beogradu.
5

Piše: Momčilo Đorgović

05. novembar 2017. 15:00
Slobodan Jovanović – O srpskom nacionalnom karakteru

Dok su im nemačke bombe padale po glavama, Orvel je u tekstu “Lav i jednorog” optužio Engleze gotovo na isti način kao i Miler Srbe, da su – sami sebi naneli zlo. Bio je eksplicitan:”Naraštaj nedotupavnih obesio nam se o vrat poput ogrlice nanizane leševima”. Zlo nam se događa, kategoričan je bio Orvel, zato što nama vladaju glupi i pohlepne samozvane patriote. Zbog toga smo svi odgovorni, jer ih prihvatamo i pristajemo da se svako ko je pametan i ko ukazuje na zlo proglašava sumnjivim i označava kao izdajnik. Englezi se zbog ovakvih stavova nisu obrušili na Orvela, čak ni glupi, a ni pohlepne samozvane patriote. NJegov stav se uvažava u raspravama o engleskom nacionalnom karakteru, a on sam je u Panteonu engleske kulture i civilizacije. Britanci se, uglavnom, ne slažu sa predstavama koje stranci imaju o njima (recimo “Perfidni Albion”), smatraju ih pogrešnim, ali zbog toga ne nabijaju “foreigners” na kolac, naprotiv, rado će sa njima odigrati fudbalsku utakmicu, posebno sa Nemcima.

Nije samo Herta Miler u nama primetila izvesnu sklonost ka samopovređivanju. Mnogo pre nje je o takvoj dijagnozi pisao neupitni nacionalni korifej – Slobodan Jovanović. Prihvatio je Jovanović ocenu “jednog stranca” koji je “u našem karakteru nalazio jednu samoubilačku crtu”. Dinarska ideologija buntovništva i njeno preziranje smrti, zaključio je Jovanović, bila je dobra za herojsko doba opasnosti u ratovima. Inače, preporučuje oprez: treba smeti, ali treba i moći. NJegov zaključak opominje:”Kod dinarskog tipa ima junaštva, ali ima i samoprecenjivanja i samoisticanja, što ga čini nesavitljivim i neprilagodljivim. Otuda i njegova sklonost da sve svoje neuspehe, pa čak i one za koje je sam kriv, tumači nekom nepravdom… U dinarskim podvizima više je snage i zamaha, nego plana i organizacije. Primeri ličnog junaštva jesu bezbrojni, ali ono što se postiglo ne stoji ni u kakvoj srazmeri s utrošenom snagom i podnetim žrtvama. To je prava pljačkaška privreda koja se tera s nacionalnom energijom. Od presudne je važnosti da li će novi naraštaji umeti da nacionalnu energiju troše s više štednje i računa, i da dinarski dinamizam od ličnog i haotičnog načine organizovanom kolektivnom snagom.”

Već početkom devedesetih prošlog veka BIA je, kako u svojoj knjizi “Opelo za državnu tajnu” piše Zoran Mijatović, znala da CIA ima plan da “smiri” Beograd, ili bombardovanjem ili izazivanjem građanskog rata. Ono što je znala BIA, znao je i Milošević, znali su intelektualci oko njega, znali su oficiri. Tri godine pred bombardovanje uticajni američki državnik Lorens Iglberger je u intervjuu “Nedeljnom telegrafu” izjavio da će NATO bombardovati SR Jugoslaviju ukoliko Milošević policijom i vojskom interveniše na Kosovu. Devedeset sedme sa dolaskom Novih laburista na vlast menja se i engleska politika prema Beogradu, a ubrzo je Toni Bler bio ne samo za bombardovanje, već i za nešto još mnogo gore – za napad i okupaciju SRJ kopnenim trupama. Sve ovo je znala država, bila je upoznata i javnost. Milošević se uzdao u rusku pomoć, u ruske rakete, u ruske generale. Veliki deo javnosti se uzdao u Miloševića, u njegove koalicione partnere i kibicovao, tek mali deo javnosti je preko nekih, međusobno posvađanih, opozicionih stranaka izražavao nezadovoljstvo tadašnjom politikom. Milošević je demontiran ne što se “većina naroda” (kako se to danas ističe) borila protiv njega, uostalom Koštunica na izborima nije prešao 50 posto, već dogovorom Zapada I Moskve, uz obilatu prethodnu novčanu, informativnu, kampanjsku, stručnu pomoć Zapada opoziciji, bez koje ne bi postojala. Kasniji razvoj događaja je pokazao koliko je ona bila nesposobna, nezrela i nespremna za državni posao koji joj je pao u krilo.

Posle dva svetska rata, posle dva državna sloma, posle jedne satrvene i druge neuspešne dinastije, posle mnogih popadalih vlada, posle tolikih “trijumfa”, posle stotine hiljada žrtava u prvoj polovini dvadesetog veka, apatrid Slobodan Jovanović je u Londonu uzeo olovku u prste i godinu i po dana pred smrt na papiru pokušao da razume ko su Srbi, ko su i kakvi su ljudi sa kojima se družio i sarađivao, kakav je narod kome je pripadao. Ko smo, odakle smo, kuda idemo. Naslov teksta “Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera” podseća na česte naslove studija kod nemačkih profesora, a “nacionalni karakter” bio je već dva veka opsesivna tema engleske javnosti u kojoj je živeo sedamnaest godina. Ima mišljenja da je to najvažniji njegov pozni rad. Prvi put je objavljen u Kanadi 1964., a u Beogradu 2005. i nedovoljno je poznat široj javnosti. Uglavnom se prećutkuje, a ima i onih koji bi najradije i da ga nema.

Moglo bi se reći da je rukopis i svojevrstan testamenat Slobodana Jovanovića, poslednja poruka, prilično čemerni adio sa Temze sopstvenom narodu, ali, naravno i “selfi”, jedan rembrantovski dramatični autoportret. Ovaj, ipak, vox clamantis in deserto bi za današnje samozvane nacionalne higijeničare i uzurpatore patriotizma mogao biti ključni dokaz da je Slobodan Jovanović “drugosrbijanac” i “autošovinista”. Naravno, to neće reći, jer je Jovanović dignut na visoki antikomunistički pijedestal, istaknut kao dokaz šta je građanska Srbija bila pre i kakve je velike intelektualce imala, a on je upravo “Jednim prilogom” to doveo u pitanje. Zaobići će u velikom krugu ovaj pregnantni tekst, koji zahteva vrlo pažljivo čitanje. Istinitost i aktuelnost teksta potvrđuju ponavljanje i obnavljanje nacionalnog karaktera kakav opisuje, njegova evergreen sadašnjost, suprotno od Jovanovićevog očekivanja da će naredne generacije taj stereotip promeniti. Čudnu sudbinu je doživeo: Jovanović ne samo da je ostao bez domovine, nego se ovim tekstom distancirao od sopstvenog naroda do samoisključenja.

Jovanović svoju i našu mentalnu autobiografiju piše posle gotovo sto intenzivno i svestrano proživljenih godina. NJegovo vreme je bilo, od polovine devetnaestog do polovine dvadesetog veka, jedno od najdramatičnijih u ljudskoj istoriji. Razvoj nauke i tehnologije, kolonijalna podela sveta, planetarni ratovi otvorili su čovečanstvu nove puteve, promenili vrednosti i život svakog čoveka, svakog naroda na planeti. Šta se sa Srbima dogodilo u tom iskakanju vremena iz sopstvenog zgloba? Jovanović ne sledi dijahroni vektor kroz moderno doba, već “nacionalni karakter” stavlja u ontološku ravan. Dakle, on Srbe modernog doba ne tumači “slavnom i pobedničkom istorijom”, formulom koju je nametnuo niz partokratskih ideologija, i sa kojom se kao sa Potemkinovim selima krije zaostalost. Posle toliko “istorija” Jovanović postavlja bitno pitanje: jesmo li se mi civilizovali ili nismo. Dakle, reč je ne o istoriji, već o civilizaciji. Istorije se fabrikuju, prepisuju, dopisuju, krivotvore, ali civilizacija ne, jednostavno je: ne možeš biti civilizovan, ukoliko si necivilizovan. Često se kod nas brkaju civilizacija i istorija, pa se smatra da smo samim kretanjem sa saveznicima iz pobede u pobedu, a u samom protoku vremena i na fonu opšteg napretka u svetu i mi postajali civilizovani.

Jovanović je imao prilike da vidi i doživi šta je ta “naša slavna istorija” učinila njemu, državi i narodu. Iako je tekst pisao 1957., to nije antikomunistički pamflet, nijednom rečju ne optužuje komuniste, niti ih smatra odgovornim za tragedije. Čak je njegova kritičnosti prema “eliti”, odnosno vladajućoj klasi komplementarna sa komunističkim kritikama. Razmatranje srpskog nacionalnog karaktera počinje sa nultim nivoom znanja kako nas zatiče Dositej, a okončava ga sa, kako ih on naziva -“mesečarima”, odnosno sa “osionim oficirima-crnorukcima” koji su Srbiju i Srbe retardirali u razvoju.

NJegov “Jedan prilog” je presuda jednom veku srpske usamljene svojeglavosti i proćerdanom vremenu, presuda “oduševljenom srpskom nacionalizmu”, te stubovima društva – političarima, intelektualcima, oficirima, “omladini” i “starcima”, svoj toj “našoj” eliti koja je oblikovala državu i društvo – bez uspeha. Radi se, kako je to Milan Jovanović Stojimirović napomenuo pred Drugi svetski rat, o svega pedeset hiljada dobrostojećih ljudi u milionskom moru vrlo siromašnog, polupismenog i uglavnom nepismenog sveta sa kojim se lako politički i ideološki manipulisalo, lako se uvodio u ratnu klanicu gde je “elita” preko njegove pogibije dokazivala da smo “herojski narod” (nijedan istaknuti političar, niti član vlada koje su i u Prvom i u Drugom svetskom ratu bežale pred neprijateljem glavom bez obzira, nije sa puškom sišao u rov, kao što je to uradio Čerčil u Prvom svetskom ratu). “Jedan prilog” uteruje u laž retro napore današnjih “demokratskih” i “nacionalnih” intelektualaca i političara da predratne epohe učine velikim, jer, upravo onaj koji je učestvovao u njima, a i u pozlatama, otkriva njihovu istinu, ruši mit o slavnom srpskom građanstvu.

Da će ta žestoka pronicljivost kad-tad izbiti kao gejzir na površinu predosetio je još dvadesetih godina prošlog veka novinar i pisac Milan Jovanović Stojimirović kada je o Slobodanu Jovanoviću, s kojim se inače i družio, napisao:”Obrenoviće, izgleda, niko nije osudio hladnokrvnije i ubedljivije nego on, jedan promašen njihov državnik, jedan intimno obavešten njihov istoričar, strašni sudija, obdaren da prodre u tamnu psihologiju prošlosti. Jovanović kao istorik poznaje našeg čoveka, zna naše ljude i vidi nekadašnje naše ljude tako kako možda ni oni sami sebe nisu nikad sagledali”. U pašićevsko-karađorđevićevsko doba pod skalpel je stavio Obrenoviće, a pri kraju života na antomski sto je prostro i pašićevsko-karađorđevićevsku epohu. Uostalom, i oni su od njega napravili “promašenog njihovog državnika”, ali ne njegovom zaslugom, već je, i to je konačna presuda, celo doba bilo – Veliki Promašaj.

Naravno da se od Dositejeve objave da je zatekao duhovno zaostali narod, pa do sloma 1941. mnogo radilo na uzdizanju, ali je “nacionalno oduševljenje nepronicljivih”, lakomih, što su gledali da izvuku “što više ličnog ćara”, odvelo narod na stranputicu i podstaklo u njemu “jednu samoubilačku crtu”. Uprkos velike pompe i ulaganja u “inteligenciju”, beleži Jovanović, Srbi nisu stvorili ni svoj, niti pozajmili tuđi “kulturni obrazac”, što ih je odredilo kao nekulturne i necivilizovane.

Kada je pisao “Jedan prilog” Jovanović je živeo šesnaest godina u najkosmopolitskijem gradu na svetu. Kulturni šok koji je doživeo izoštrio mu je kriterijume i uvid u frapantne razlike između dve sredine, srpske i engleske. Već u predratnim druženjima sa anglofilom Bogdanom Popovićem upoznao je englesku kulturu i delio sa njim divljenje prema instituciji zvanoj engleski džentlmen. Mada je Crnjanski tvrdio da Jovanović ne govori engleski, ipak, ukoliko je imao i pasivno znanje, mogao je pomno da prati engleske medije. Vrlo je uticajan bio BBC-ijev World Service prenošen na mnogim jezicima. U tim emisijama naglašavalo se da se Britanci bore protiv nacista u ime “univerzalnih” i “ljudskih” prava i vrednosti. U javnost je bila vraćena “civilizacijska perspektiva” engleskog postojanja na planeti, koja je između dva rata bila nešto zatomljena navalom masovne kulture i vrednostima masovnog društva.

Britanija, Ujedinjeno kraljevstvo bili su multinacionalna federacija i multietničko carstvo. Da bi se uspostavili opšti identitet i lojalnost, londonska elita je od početka modernog doba naglašavala da su Britanci u hrišćanskoj misiji, da svetu donose civilizaciju i liberalizam. Pod uticajem Prosvetiteljstva i napretka prirodnih nauka bio je prihvaćen stav da su ljudi po prirodi svuda jednaki, ali se mogu razlikovati po različitim stupnjevima razvoja u zavisnosti od njihovog iskustva i sredine koju su stvorili.

Uspostavljena je lestvica razvoja na kojoj su klasifikovana ljudska društva. Smatralo se da urođeni nagoni teraju ljude pre na usavršavanje nego li na degeneraciju i da je samo pitanje vremena kada će se sva društva izjednačiti. Ideali civilizacije bili su: vrlina, pristojnost, rafinman, pluralizam, tolerancija, disciplina, individualnost. Nacionalnost je samo temporalni status na putu do opšte ljudske savršenosti. Osnovne podele na toj lestvici bile su “feudalno” ili “trgovačko” društvo (prema ekonomskom razvoju), odnosno “civilizacija” ili “varvarstvo” po kulturi i znanju. Tako je ekspanzija Britanskog carstva dobila savršeni alibi: nisu samo osvajali i eksploatisali, već su širili i napredak. Nisu svi engleski mislioci bili tako optimistični u pogledu mogućnosti planetarnog širenja civilizacije. Tako je na primer Edmund Berk, čije je delo Jovanović dobro poznavao i poštovao, verovao u “civilizaciju”, ali nije verovao u sposobnost drugih naroda da je dostignu. Samo su Englezi, po njemu, sposobni za institucije, red i zakon koji su suština civilizacije, ali ne i kultura, moral, narodni običaji ili umetnosti.

Ono što je za Engleze “civilizacija”, za Slobodana Jovanovića je bio “kulturni obrazac”. Najverovatnije je engleski pojam “patterns in culture” preveo kao “kulturni obrazac”. Utvrdio je da ga Srbi nisu stvorili ni iz svojih narodnih običaja, niti su preuzeli tuđi. Poglavlje o kulturnom obrascu je najsurovije u “Jednom prilogu”, verbalno ubistvo sa vešanjem i to u prisustvu svedoka, odnosno čitaoca. Kriminalca koga veša Jovanović naziva “poluintelektualcem” i njegovu pojavu u Beogradu locira u vreme između dva rata, kada je, tobože, građansko društvo bilo na vrhuncu. Jovanović poluintelektualce ne personalizuje, očigledno jer ih ima mnogo, a pošto nikoga ne izuzima, osim prećutno sebe, reklo bi se da misli na sve intelektualce Pašićeve Jugoslavije. Sa tim “primitivcima” srpsko društvo silazi u “varvarstvo” i Jovanović spreže reči kakve ni najljući neprijatelj ne bi mogao da smisli, pa tog terminatora označava kao “diplomiranog primitivca koji se u društvenoj utakmici bori bez skrupula”.

I ragbi igrač je prema Jovanovićem poluintelektualcu krhka balerina, pošto je on dinamit koji celo društvo rastura u paramparčad. Pojavljuje se u dve fatalne forme: ako uspe u svojim ambicijama, poluintelektualac je – korupcionaš; ako ne uspeva, on je ozlojeđen, i odlazi u – komuniste. Iz Jovanovićeve tipologije proizilazi da je aktivni i pasivni nosilac promena, subjekat srpske istorije u dvadesetom veku bio poluintelektualac. Nekada na klackalici ili korupcionaši ili komunisti, a u novije vreme uspešni komunisti se pretvaraju prvo u ozlojeđene nacionaliste, pa u uspešne patriote-korupcionaše. Nameće nam se slika gusenice koja jede sve oko sebe da bi se pretvorila u leptira. Lucidno zapažanje Jovanovića objašnjava nam lakoću sa kojom su dojučerašnji komunisti opljačkali svoj socijalizam i prebacili se, u jurnjavi za ličnim ćarom (srpski pursuit of hapiness) u novi poželjan i uspešan tip “srpskog patriote-domaćina” i antikomuniste. Napredak se nije dogodio, jer je u osnovi ostao i iznova se potvrdio jedan te isti heroj – poluintelektualac, diplomirani primitivac. A da nije izmišljen “olako obećani patriotizam”, mnogi od njih bi morali da žive samo od kriminala.

Ako “poluintelektualac-diplomirani primitivac” uspeva, to ne znači da uspeva i društvo, jer on uvek radi, to mu je raison d’etre, protiv opštih i viših ciljeva. A da bi uspeo, on se isključivo bavi politikom, jer se samo kroz politiku može obogatiti i samo se na visokim položajima može pogospoditi. Ali tek kada polunitelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, sumorno zaključuje Jovanović, vidi se kako je i koliko moralno zakržljao. NJegov uspeh za društvo i državu postaje ambis varvarstva.DANAS

(Nastavak sledeće subote)

Slobodan Jovanović u poodmakloj starosti razumeo sta predstavlja srpski nacionalizam?

Zrake iz sadašnjosti -Slobodan Jovanović O srpskom nacionalnom karakteru (2) Senka zavisti je pokrivala svaki pokušaj ambicioznih sa snagom i pameću da stvore nešto vredno, istinito i novo – tužno je iskustvo Slobodana Jovanovića dok je živeo među Srbima. 1 Piše: Momčilo Đorgović Rđave osobine Srba, napisao je u “Jednom prilogu za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera”, izbile su u “mrskoj zloći i zavisti” i u divljoj partijskoj borbi koja je otuda proisticala. I Slobodan Jovanović i Bogdan Popović maštali su u haosu Pašićeve Jugoslavije da Srbe iz svog vidokruga pretvore u engleske džentlmene. Dirljive nade. Uzaludne nade. Sudbina je

Jovanoviću bila naklonjena. Uspeo je da se spasi i pobegne i od fašizma i od komunizma, i to u postojbinu priželjkivane ikone, blistavog džentlmena. Ne zna se zašto je izbegavao da sretne najvećeg džentlmena tog vremena, Čerčila, mada je, kako tvrdi Kosta St. Pavlović, mogao, ali, eto, nije hteo. Susret je prepustio ne-džentlmenu Josipu Brozu. Da li je hteo da bude veći džentlmen i od najvećeg engleskog džentlmena? I Bogdan i Slobodan smatrali su da Srbi imaju mnogo da nauče od Engleza, pre svega da se karakter mora vaspitavati. Hvalili su srpsku dinamičnost, srdačnost i kult junačkih vrlina, ali utoliko pre bi sve te osobine dobile na još većoj vrednosti ukoliko bi junaci prihvatili “pristojno ponašanje” i “lepo vaspitanje”. Razularenu “plahovitost” trebalo bi da civilizuju engleske savršene sposobnosti “samoposmatranja i samosavlađivanja”. To je jedini put, smatrao je Jovanović, za “oblagorođavanje” Dinaraca. Engleska je bila etalon prema kojem se Srbija ravnala. Majske ubice iz 1903. upoređivale su svoj kriminal sa Francuskom i Engleskom (ne industrijskom) revolucijom. Kada su obnarodovali parlamentarizam, tvrdili su da su uveli engleski parlamentarizam. Ništa nije, međutim, bila engleska demokratija u odnosu na srpsku. Pašić, majstor za masovno podsticanje zavisti, a na, kako je opisao Jovanović, “polumutav način”, ubeđivao je javnost da je Srbija po slobodama nadmašila Englesku. Priznavao je Engleskoj, i “ostalim starim evropskim državama”, napredak u kulturi, proizvodnji, obrazovanju i nauci, ali je to bilo manje vredno od političkih sloboda koje je, navodno, imala “mlada” srpska država. Kuražno se stalo rame uz rame sa najvećom industrijskom, kolonijalnom silom, koja je trista godina i vladala i napravila moderan sveta. Elita zaostale i skrajnute balkanske države uzore nije tražila u Rusiji, mada se proglašavala njenom “sestrom”, već na Zapadu, ni manje ni više nego u izrazito preduzetničkoj naciji, u “radionici sveta”. Štaviše, ako se uopšte ozbiljno mogu uzeti Pašićeve reči, mogla se i takmičiti sa njom. Nesumnjivo se imala velika ambicija, ali kada ambicija nema snagu, i mogućnost da se ostvari, zahvata je, primetio je Jovanović – zavist. Pa tako i poređenja sa najnaprednijom imperijom mogu se razumeti kao potuljena zavist. Jer, izjednačiti se sa njom da bi se dobio osećaj superiornosti jeste njeno minimiziranje i nepoštovanje. Jovanović i Popović su, naprotiv, želeli da Srbi kod Engleza odu u školu. Ono što su oni, međutim, znali o engleskom karakteru zasnivalo se na proučavanjima i iskustvima do pedesetih godina dvadesetog veka. Današnji komentari društvenih antropologa, na primer Kejt Foks (Njatching the English – the Hidden Rules of English Behaviour) o kvalitetima Engleza u vreme globalizacije, masovnog društva, mobilnih telefona, huliganizma, alkoholizma, navijača, upotpunjuju ili osvežavaju stereotip o engleskom nacionalnom karakteru koji su Popović i Jovanović imali pred očima. Kao i Englezi, i Srbi se menjaju. Zavist je antipodna svim vrlinama, prezrena u svim vremenima i negirana moralnim vrednostima svih naroda. Hrišćanstvo je ubraja u sedam smrtnih grehova, hinduizam je smatra razornom emocijom koja izbacuje duh iz ravnoteže i vodi u bedu, islam je označava kao nečistoću srca koja oko sebe uništava dobra dela, budizam kao nemogućnost da se podnese izuzetnost drugih. U evropskom slikarstvu je predstavljena kao živi leš iz čijih usta i ruku palacaju zmije, sa ostrvljenim besnim psom pored sebe ili sa psećom umesto ljudskom glavom. O kakvoj se mračnoj emociji radi govori i ime koje su joj dali Latini – invidia, zaslepljenje do obnevidelosti. Zavist je neizbežno, zaključio je Jovanović, “izazivala lične sukobe, jalovo rasipanje snage i samo je još više smetala složnom radu, za koji ni inače nije u nas bilo mnogo sklonosti”. Zavist ne čini samo obuzetu osobu nesrećnom, ona je poput radioaktivnog zračenja širi oko sebe i želi da i drugi budu nesrećni. Za britanskog filozofa Bertranda Rasela pored ove negativne strane, zavist bi mogla biti i snaga koja gura prema promenama i dovodi do uspostavljanja pravednijeg društvenog sistema. Ipak, zavist se ne nalazi na tablici poželjnih karakternih osobina Engleza, umesto nje su velikodušnost i društvenost. Zavist su iz javnog života Englezi proterali institucijama i zakonima. Njima se podjednako povinuju i engleski džentlmen i engleski “mali čovek”. Najpoznatiji primer koji je začudio sve Srbe u Londonu pa i Slobodana Jovanovića bio je kada Englezi posle rata nisu ponovo birali Čerčila za premijera, mada je bio spasilac i Engleske i Evrope. Jovanović je zaključio da su ga Englezi “odbacili”. Međutim, nisu, i taj izraz otkriva Jovanovićev refleks na srpsko reagovanje kada se neko skida sa trona vlasti. Englezi jesu bili Čerčilu zahvalni, dobio je priznanje, ali to što je uradio, smatrali su, bila je njegova engleska dužnost, čuvena Duty. Malo im je i dosađivao primedbama da su lenji i da im treba vođa. Jeste bio i ostao veliki engleski džentlmen, ali su ga podsetili da u Engleskoj živi i mali engleski čovek. Svako ima i mora da zna svoje mesto, i da pritom bude slobodan i da uživa u samopoštovanju i da bude poštovan. Zavist u Engleskoj nije ugrozila ni demokratiju, ni parlamentarizam. U Srbiji je, međutim, demokratija bila maska za slobodnu igru divlje sebičnosti i zavisti. Slobodan Jovanović sažima epohu od 1903. do 1941. i sudi da je “naš individualizam” blokirao parlamentarizam, sve se pretvaralo u ličnu prepirku, umesto kompromisa više se volela kavga “iz koje su obe strane izlazile nagrđene i oštećene”. Dubravka Stojanović u knjizi “Srbija i demokratija 1903-1914” navodi da su naprednjaci posle prevrata tvrdili da je Srbijom zavladala laž, jer se prikrivalo da je društvo suštinski bolesno. Bolest je bila u samoj srži uspostavljenog poretka i radikalskog shvatanja politike – rastakalo se društvo, poništavala se jasna granica između onoga što se može i što se ne može, između onoga što jeste i onoga što nije pravo, onoga što jeste država i što ona nije. Bilo je vrlo teških reči, pa se Srbija nazivala “izmet-državom”, da je ona “nešto što se nigde na svetu ne može da nađe”. Argumenti su bili sledeći:”Vlada nikakva; partije rastrojene, razbijene; strasti raspaljene; borba neobuzdana, divljačka; svaka ličnost izložena posvednevno najsurovijim atentatima, a svi elementi nereda utrkuju se svom snagom pare u propovedanju raznih apsurduma”. Dimitrije Tucović je pred ratove, Balkanske i Prvi svetski, opominjao da je država potonula u korupcionašku močvaru. Pašićeva vlast je optuživana za surove obračune sa političkim protivnicima, naročito je slučaj ubistva dva Novakovića (nisu bili u srodstvu) u zatvoru potresao Srbiju od 1907. do 1911. godine. Milan Novaković je bio kapetan, politički protivnik novog režima i imao je udruženje “Društvo za legalno rešenje zavereničkog pitanja”, smatra se pretečom nevladinih organizacija u Srbiji. Sa dolaskom Pašića na vlast udruženje je zabranjeno, uništena mu je štamparija, a Novaković je uhapšen pod optužbom da je u sopstvenoj štampariji ukrao štamparske matrice. Pred očima Pašićevog ministra unutrašnjih poslova Nastasa Petrovića i po njegovoj naredbi žandari su ubili dva Novakovića, u državnom zatvoru, u centru Beograda, na današnjem Studentskom trgu. Policija je u javnost pustila priču da su se oni pobili u međusobnom puškaranju. Zvanična istraga je tu priču opovrgla. Pokrenuta je skupštinska rasprava, slučaj je predat sudu, a ministar je ostao u fotelji. Četiri godine kasnije sud je utvrdio krivicu Nastasa Petrovića, usledila je jedna od najdramatičnijih rasprava u istoriji srpskog parlamentarizma, a da radikalska većina nije prihvatila da se podigne optužnica protiv ministra čiju je odgovornost sud dokazao i presudio. Pašić i njegova vlada nisu podneli ostavku i time, zaključuje Dubravka Stojanović, dokazali da ideja zakonitosti u konkurenciji sa idejom revolucije, koje su zaverenici bili simbol, još nije bila odnela prevagu. Na dinastiju i poredak se bilo nasrnulo iz ličnog i političkog ćara, iz čiste zavisti. Dok pišem ove redove mota mi se po glavi rečenica Vinstona Čerčila:”Što dalje gledate u prošlost, to više zadirete u budućnost”. Kako su, po Slobodanu Jovanoviću, nastale te prve naše “demokratske”, “narodne”, “parlamentarne” stranke? U početku stvaranja, sećao se Jovanović, “stranke su ličile na neku vrstu duhovnog srodstva kao kumstvo ili pobratimstvo”. To “duhovno” bilo je toliko “familijarno” da su svi oni koji nisu “srodnici” bili neprijatelji. Neodoljivo nas ovo podseća na stvaranje kumovskih, kolegijalnih, rođačkih, porodičnih stranaka od devedesetih prošlog veka do danas. Srbijanci se nisu, tvrdio je Jovanović, mogli u javnim poslovima osloboditi pristrasnosti prema rođacima i prijateljima: “Osećanje dužnosti prema licima iz njihovog privatnoga kruga pretezalo je nad osećanjem dužnosti prema opštoj zajednici”. Podseća li nas i ovo neodoljivo na zemljačke, rođačke, regionalne veze zapošljavanja i avanzovanja? Englezi, međutim, javnu ličnost potpuno odvajaju od privatne, pa su “u vršenju javne službe bezlični i neumitni gotovo do bezdušnosti”. Našoj “plahovitoj naravi” Jovanović suprotstavlja englesku pitomu narav koja u društvo uvodi fair play. Za onoga koga voli, tvrdi Jovanović, Srbin je u stanju učiniti više od Engleza, ali Englez je u stanju učiniti i za onoga koga ne voli, jer Srbin čini dobro iz ljubavi, Englez iz osećanja dužnosti. Englezi ne znaju ni za sevap (“božija” nagrada), ni za hatar (pristrasnost), niti za inat (kapric, tvrdoglavost). Jovanović je saglasan da su te tri turske reči “izvitoperile ceo naš javni život”. Da li se tu radilo o samo tri turske reči ili o dubljim mentalnim strukturama? Nije slučajno Jovanović stavio akcenat na njih, jer su, recimo Englezi, pokušavali da svom poreklu, svojoj rasi, uđu u trag ne samo preko fizičkog izgleda, karakternih crta, nego i preko reči koje su im najčešće u upotrebi. Ni do danas se nisu odlučili šta čini “Englishness” i “Britishness”, i šta u njima preteže, da li vode poreklo od Tevtonaca, Kelta, Normana, Anglosaksonaca, ko je koga osvajao, ko je s kim spavao, vodio ljubav i kako su se mešali geni? Jovanović se u traženju srpskog porekla zaustavio kod Dinaraca, oni su naš pranarod, ali nije istraživao pod kojim su sve vekovnim osvajačima bili ili sa kojim su sve drugim narodima po rubovima živeli. Ali bila je tu crkva kao ekskluzivni proizvođač nacije, izjednačena sa nacijom, pa se kroz veliku i svetu tajnu krštenja novorođeni, ko god da ga je napravio, dovodio do barjaka vere i nacije, jedino prave i jedino naše. U trenutku obnavljanja države u 19. veku, suočava nas Jovanović sa gorkom istinom, Srbi nisu imali nikakve zaostale obrasce od svoje srednjovekovne države, Turci su je bili potpuno razorili. U modernom dobu kolonijalnih i industrijskih carstava i masovnog društva osvanuli su u organizacijama nižeg stupnja – plemenskim, seoskim, porodičnim. Odgovor na izazov bio je hod raka – nazad! Nepoverenje prema stranim obrascima bilo je toliko, da su ideolozi, političari, “vođe”, pre svega Svetozar Marković i Nikola Pašić, insistirali na održavanju “primitivnih i krvnih zajednica”. Slobodan Jovanović je, međutim, svakako bio saglasan sa stavom britanskog političara Artura Balfura, s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, da je “savršeno nemoguće da se klanovskim ili plemenskim sistemom, bilo ekonomijom ili kojim drugim načinom, dostigne viši stepen civilizacije”. Neobuzdani kovitlac ličnog ćara i zavisti rušio je institucije, red i zakon u samom trenutku njihovog nastajanja. Na civilizaciju se u Srbiji krenulo bunama, zaverama i atentatima. To su bili, kaže Jovanović, isključivo naši, autohtoni obrasci; “plahovita narav” nije nam bila nametnuta sa strane. Bune, zavere, atentati su vrlo lako mobilisali društvenost Srba. Olako, brzo, sa mnogo većom energijom, nego za konstruktivne inicijative ili humanitarne misije. Nemojmo imati iluzije da su komunisti morali mnogo da se trude da posle rata pokrenu ovu “plahovitu narav” na obračune i represiju, jer njoj, urođenoj i spontanoj, nije bilo teško da bude i samoinicijativna. U osnovi zavisti nije samo želja, tvrde psiholozi, već i gotovo besomučan osećaj unutrašnje praznine, slično pumpi srca kada usisava vazduh. U vreme kada su se uspostavljale institucije, opskurne i samozvane “narodne” vođe su podsticale “plahovitu narav” da se suprotstavi i uništava. Tadašnja populacija Srbije bila je pretežno mlada, gotovo adolescenti su osnivali stranke. Njihova srca su u siromaštvu radila na prazno, usisavala vazduh. Ulaskom u politiku, u “borbu za narodna prava”, kako se demagoški predstavljalo, dobijali su oreol “narodnih junaka” iz narodnih junačkih pesama koje je Vuk sabrao, dobijala je njihova ličnost i na značaju i u težini, a prema zapisima ondašnjih memoarista, bogatili su se preko noći, grabili sve što su javno napadali i mrzeli, a podsvesno žarko želeli. Taj politički i kulturni nihilizam pretvarao je red i zakon, lepo i moderno, u nešto čega se trebalo nemilosrdno osloboditi jer je “protivu naroda”, u nešto što se sa gnušanjem moralo odbaciti da bi se bio “naš” i “slobodan”. Uvek je mladima bilo lako manipulisati i u njima izazvati “revolucionarno vrenje”, a agenture velikih sila spretno su se ubacivale. Pavle Paja Radovanović, jedan od osnivača Radikalne stranke, u memoarima opisuje mnogobrojne prijateljske susrete i istomišljeničko druženje sa ruskim agentima, a primećivao je i da su ruske diplomate posećivale danju i noću Pašića kod kuće. Najbolji primer destruktivnog juriša zavisti na civilizaciju jeste tzv. Timočka buna iz 1883. godine. Sam Jovanović je taj događaj plastično i svestrano opisao. Kralj Milan 1883. udara temelje redovnoj vojsci, zavodi opštu vojnu obavezu. Vojska se obučava u kasarnama, a predvodi je stručni oficirski kadar. Ukida neobučenu, nedisciplinovanu, predvođenu seoskim starešinama “narodnu vojsku”. Naredio je razoružavanje i zamenu zastarelih pušaka novim, s tim i da svaka bude registrovana. Uticajni akademik, legendarni sarajevski atentator Vasa Čubrilović u svojim istorijskim studijama je radikalskim vođama dao potpuno za pravo što su pobunili crnogorske naseljenike na Timoku: “Oslanjajući se na redovnu vojsku i policiju, vladalac je u Srbiji mogao sa još više uspeha da vodi borbu protiv demokratskih težnji narodnih masa”. Iza tih “demokratskih težnji” bio je prepredeni račundžija Pašić. Norbert Elijas u svom delu “Proces civilizacije” analizirao je političke i ekonomske prinude, koje ratničko društvo prevode u civilizovano, odnosno kako se potiskivanjem spontanih impulsa proširuje misaono polje i uvodi samokontrola, gradi superego, Nad-Ja. Već je knez Miloš urbanističkim planovima počeo da civilizuje srpska naselja. U društvu ratnika, u naturalnoj privredi, primećuje Elijas, postoje samo džombasti, rđavo nasuti putevi, izlokani kišama i nepogodama. Bitan korak u procesu civilizacije, zaključio je Elijas, jeste stvaranje monopola nad nasiljem i oružjem, što je upravo kralj Milan i bio poduzeo. Razoružavanjem svih širi se opšta sigurnost, nasilje se zatvara u kasarne, građani se oslobađaju straha, uklanja se neposredna blizina opasnosti od nepredvidljive upotrebe oružja pod promenljivim dejstvom afekata, od razuzdanog veselja do iznenadnog pada mraka na oči iz bilo kojih razloga. Elijas piše:”Monopolizacija nasilja stvara u pacifikovanim prostorima jedan drugi tip vladanja sobom ili samoprinude… Pojedinac se pritiska da preoblikuje čitavu svoju nagonsku i afektivnu ekonomiju u pravcu postojanijeg, stabilnijeg i ravnomernijeg regulisanja nagona i afekata u svim oblastima ponašanja”. I Slobodan Jovanović bi se složio sa ovakvom opservacijom. Ali, Pašiću nije bio potreban civilizovani i pacifikovani pojedinac, već rušitelj koji bi omogućio zadovoljavanje zavisti, njegove i drugova, koji bi bio “jarac” za prodor kroz kapije države i otvorio put volji za moć. Protiv napretka naroda radio je Pašić, a ne Milan. Istorijom se, međutim, ruši civilizacija i danas, kada se u udžbenicima daje pozitivna, “demokratska”, konotacija Timočkoj buni. Da li su, međutim, ti divlji nagoni, destruktivne emocije, ti “poluintelektualci i diplomirani primitivci bez skrupula”, bili one “kandže i čeljusti” kojima priroda oprema vrstu u takmičenju za opstankom, prilagođavanjem i produženjem vrste? Nedavna istraživanja sociodarvinista su otkrila da se izazivanjem zavisti menjaju kognitivne funkcije, podstiču mentalna istrajnost i memorija. U iscrpnom istraživanju o engleskom nacionalnom karakteru (The English national character – The history of an idea from Edmund Burke to Tony Blair) Piter Mendler daje prostor britanskim sociodarvinistima koji su ustanovili da Anglosaksonci pripadaju pobedničkim rasama, jer su bez obzira na povoljne ili nepovoljne biološke uslove prilagođavanja, razvili “najbolji etički sistem” i tako obezbedili ne samo opstanak na Ostrvu, već i uspešno širenje po celoj planeti. Taj “najbolji etički sistem” jeste kombinacija slobodne igre za razvoj individualnosti sa religijskom i etičkom predanošću interesima zajednice. Do vrhunskih postignuća se doseglo zahvaljujući etičkoj državi, poštovanju institucija i zakona, ekonomskom rastu, političkoj stabilnosti i korporativnoj svesti. Englezi jesu individualci, ali, tvrdi se, sa izvanredno razvijenim osećajem za društvene interese. Poput kuglice žive mogu se za tren razdvojiti u mnogobrojne kotrljajuće čestice da bi se brzo ponovo udružili u jedno. To je njihovo “unity in diversity”, jedinstvo u različitosti. A vrlo poznati britanski državnik u Jovanovićevo vreme između dva rata, Stenli Boldvin, naglašavao je u svojoj klasifikaciji nacionalnog karaktera, da je za Engleze sloboda – “organizovana sloboda” (ordered freedom), dakle ograničena zakonom i moralom. Boldvin je inače bio tri puta premijer pod tri različita kralja, a pored ordered freedom, smatrao je da engleski narod karakterišu zdrav razum, dobra i pitoma narav (good temper) i napredak. Obrazovanje i knonj-honj, te društvene reforme doveli su Ostrvljane do Padž Britannica. Po Arnoldu Tojnbiju industrijska revolucija bila je moguća samo zahvaljujući britanskoj političkoj kulturi osetljivoj za promene i okrenutoj prema ključnoj ideji prosvetiteljstva iz osamnaestog veka – ideji napretka. Država bez etike, bez poštovanja institucija, i društvo bez morala i bez obrazovanja neminovno propadaju – zaključak je sociodarvinista. Opservirajući srpsku elitu, Jovanović je istakao da su u njoj preovladavali “poluintelektualci”. Priznao im je da imaju “sirove snage napretek”, ali da su u moralnom i kulturnom pogledu primitivci. Jovanović ih udara direktno u glavu i tvrdi da oni “uopšte duhovne vrednosti ne razumeju, niti cene”. Toliko su intelektualno i moralno zakržljali da ih ni školski sistem ne može podstaći na “duhovno samorazvijanje” i da kao pravi palanački laktaši-skorojevići žive nasumce i cene da je uspeh u životu – uspeh u čaršiji, sasvim materijalistički, gotovo animalno. Dakle, vrlo su opasna sorta za opstanak nacije i države.

Još nešto o srpskom nacionalnom karakteru

O srpskom nacionalnom karakteru (3) Slobodan Jovanović u “Jednom prilogu za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera” niti spominje, niti naglašava da je srpska elita imala “zdrav razum”. 6 Piše: Momčilo Đorgović 19. novembar 2017. 14:12 O srpskom nacionalnom karakteru (3) Plahovitost na granici sa mahnitošću je lajtmotiv njegovog eseja. Ko su, odakle su ti ljudi? Geograf Cvijić je ustanovio da su dobar deo Srbije zauzeli Dinarci. Šumadija i Mačva su naseljene hajducima i uskocima iz Hercegovine, Bosne i Sandžaka. A šta je sa Srbima sa severa, iz srednje Evrope, šta je sa našim dositejima koji su se zauzimali da zdrav razum i

trezvenost ovladaju ovim prostorima? Gde su oni? Ustanci, ratovi, revolucije su dizali planince i poput bujice raznosili ih po celom Balkanu. Francuski istoričar Brodel u studiji o Mediteranu tvrdi da je “planina obično svet izvan civilizacije”, a njeni stanovnici, Zagorci, su “rođeni vojnici, banditi ili prognanici, hajduci ili uskoci, “hitri kao jeleni”, epski hrabri. Planina podstiče njihove prepade, a hiljade narodnih pesama opeva njihove podvige: pretučeni begovi, napadi na karavane, otmice lepih devojaka”. I kada su sišli sa planina u ravnice i varošice, Jovanović ističe, da su i narod i elita ostali u stanju “dinarske psihoze”, pa se živelo pustolovno i udaralo se na sve ono za što su oni mislili da je nepravda. A nepravda je sve ono što ograničava “poludivlju narav” koja alibi nalazi u permanentnoj proizvodnji “nacionalnog oduševljenja” i autohipnozi “herojskim narodom” u ratnoj službi “nacionalne misije”. Nekom “revolucionarnom selekcijom” stvorena je “jedna srdačna i buntovna rasa”, utvrđuje Jovanović. Pod udarima takve stihije “zdrav razum” popušta, on podrazumeva hladnoću, odložene reakcije, prihvatanje realnosti, kompromis, praktičnost, pravljenje dugoročne strategije i efikasne taktike. “Zdrav razum” uvek pita za cenu nečega, šta nešto košta i da li će i koliko da pretekne. Ne prihvata posledice rizika “neka košta šta košta” i život nasumce, od danas do sutra. Nije slučajno da smo mi potpuno finansijski nepismen narod. Jeste, postoji pozitivna čudnovata prirodna bistrina i slobodoljubivost sposobna za veliki polet u časovima pregnuća. Pokazale su se, međutim, nedovoljne u sudaru sa civilizacijom. Nesposobnost za disciplinu i nesposobnost za zajedništvo ometale su plodotvornu društvenost. Brodel je primetio da su planine centralnog Balkana područja raštrkanih naseobina i citira vizantijskog cara i istoričara iz desetog veka Konstantina Porfirogeneta da “ti narodi ne mogu da podnesu da dve kolibe stoje jedna blizu druge”. U izolacijama, bilo planinskim, bilo društvenim, mudrost grčkih filozofa “Poznaj samog sebe” i “Sve sa merom” nema smisla. Bogata mašta koja se iscrpljivala u pričanjima i samoisticanju suzbijala je negovanje unutrašnjeg života. Uz pusto maštanje išla je i odvratnost prema radu. U tom svetu samo glup i budala rade, a pametni nemaju rašta proveravati da li su sposobni ili ne. Praznina još praznijeg pričanja poput živog peska guta volju za stvarnim radom, kovitla se para pod pritiskom brzog oduševljavanja i brzog razjarivanja. U fantazmagoriji, međutim, ambicija je bez snage. Nacionalna i politička oduševljavanja bez zdravog razuma dovela su elitu, neumoljiv je Jovanović, do “oskudice psihološke pronicljivosti”. Nije slučajno oficirsku kliku koja je vladala i Srbijom i Jugoslavijom od 1903. do 1941. nazvao “mesečarima”. Te “mesečare” i njihove političare-skutonoše istorijska nauka još nije obradila u objektivnom svetlu. Antikomunistička histerija im čak udara pozlatu, a nova država u njima traži kontinuitet i temelje. Crnorukci su bili na čelu svih državnih pogona u kojima se izgrađivala njihova trijumfalističku istorija i čistio svaki atonalni šum koji bi narušio njihove slavodobitne himne. Što je društvo zatvorenije, utoliko je šansa za preživljavanje zdravog razuma manja. Na stvaranje poželjnog nacionalnog karaktera u nedemokratskim i partokratskim društvima utiču dominantna stranka u vlasti i civilne i vojne tajne službe. Oni selekcionišu i verifikuju ljude za poželjnu elitu. Bez obzira na proklamovane javne uzore, tajne policije postavljaju svoje ljude, često beskarakterne i besprincipijelne, prevrtače i lažljive, podle i podaničke, spremne na sve, a u saradnju primaju i štite mediokritete, čak i one sa kriminalnim pedigreom. Karakterne i principijelne lome ucenama, kompromituju, marginalizuju, a podobne “ližisahane” ubacuju u epicentar javnog života. Vade mulj koji inače nikada ne bismo videli. Sa takvim ljudima na površini, moral pada, vrednosti se rastaču, društvo propada. Kao u Nušićevoj Srbiji i u Pašićevoj Jugoslaviji kadrovanje, selekcionisanje, raspored i unapređivanja vršili su se pristrasno po regionalnim, plemenskim, rođačkim, stranačkim i ličnim kriterijumima. I Titovu Jugoslaviju je to dovelo do kraha. “Mesečari” su, opominje Slobodan Jovanović, sve one koji se nisu slagali sa njima etiketirali kao “beskičmenjake” i svrstavali ih u kategoriju “rđavi Srbin”. “Rđavi Srbi”, ma koliko zapravo da su bili dobri Srbi, teško da su mogli da uđu ili stvore elitu. Mogli su da napreduju samo u tabloidnu bruku, u zatvor, ali i pod zemlju. I ko vaspitava te vaspitače? Na kakvom obrascu? Na osnovu čega se oni stavljaju iznad društva? Brodel tvrdi da se hajduk kada siđe u grad lako pripitomljava i postaje, gle čuda, žandarmerijski pomoćnik. Crnorukci su se iznad društva postavili serijom ubistava, njihova surovost stvorila je društvo straha. Jovanović ih naziva “mesečarima” jer su bili “oduševljeni nacionalisti koji su verovali u istorijsku misiju Srbije i bili rešeni da se toj misiji posvete. Ali, patriotsko oduševljenje ugušilo je svaku kritičnost u njima. Oni su kao mesečari postali neosetljivi za teškoće i opasnosti”. Pod njihovom supervizijom Srbija je išla nizbrdo sve do 1941. godine. LJutili su se na zdrav razum vlade kada je procenjivala situaciju ili kada se plašila rizika. U vreme mira bili su toliko osioni da vlada nije znala šta da radi sa njima. Bio je to nagon koji nije umeo da stane, i koji je manifestovao nedostatak psihološke pronicljivosti da “pokrenuti događaje nije isto što i događajima upravljati”. Mahniti u nacionalnom oduševljenju, primećuje Jovanović, nisu poklanjali pažnje ni ratnoj spremi ni tehnici rata uopšte. Vinaver je u “Godinama poniženja i borbe” opisao kakvu su sramnu propast i ljagu 1941. godine ti “mesečari” priredili narodu i vojsci. Slobodan Jovanović u “Jednom prilogu” nastupa kao metaistoričar i na početak srpskog novog doba, po metodi Đanbatista Vika, stavlja dolazak misaonih divova u masu varvara. Munju prosvećenosti sa Zapada donosi Dositej, on je grom koji nacionalni problem postavlja kao kulturni problem, vojuje protivu “popova i njihove vlade nad duhovima”, naspram endogenom sujeverju uvodi trezvenost zdravog razuma i otvara prostor za stvaranje inteligencije. Govorom tela Dositej se razlikuje od domorodaca. Imućnijima su tela zatrpana teškim, širokim turskim haljinama i okićena jataganima, fišeklijama i kuburama, a seljaci u prnjama, svi u istočnjačkim sporim pokretima, čučenjima i sedenjima prekrštenih nogu, u konspirativnim mimikama i gestikulacijama, skrivenih pogleda. Na skulpturama Dositeja vidimo vitko telo, sa slobodnim i istaknutim rukama i nogama, racionalno odeven, telo u hitrom i stalnom pokretu, radoznali putnik slobodnog duha. Sa portreta u nas beskompromisno i slobodno gleda prosvećen i dostojanstven čovek, Evropejac. Pored Dositeja, među očeve nacije, Jovanović stavlja Vuka, NJegoša, Svetozara Markovića, Cvijića, kontroverzni a svojim dinamitnim oduševljenjem uticajan do danas liberalni pokret Ujedinjene omladine. To su ljudi koji će pokušati da u praznini jedne svesti utisnu, svaki svoj, model poželjnog života. Prema crkvi je distanciran i oprezan, komentariše je usput, ne divi joj se. Borba za civilizacijsko oslobođenje podrazumeva borbu protiv klerikalizma. Dositej ju je potisnuo, ali se ona uključila u nacionalnu borbu “gde je za vreme Turaka stekla velikih zasluga”. U tim borbama se amalgamišu pravoslavna vera i srpski nacionalizam i “usled toga srpski nacionalizam bio je sav prožet onim fanatizmom koji religija daje”. Posle 17 godina života među Englezima Jovanović se distancira od svih oblika srpskog nacionalizma. Sa usijanim glavama, uviđa, u novom svetu se ne može daleko stići, a može se mnogo nastradati. Ne toleriše ni Vuku. Jeste da Vuk u nacionalnu misiju dolazi sa Zapada, ali je inspirisan nemačkim romantizmom, a ne evropskim racionalizmom kao Dositej. Militantni oblik nemačkog Sturm und Dranga preživela je Evropa 1941-1945, a nacizam je ekstremizovao postulat romantizma o naciji kao jednoj izuzetnoj duhovnoj porodici sa izuzetnim zbirom intelektualnih i moralnih svojstava. Mada ne kaže, ali se između redova može naslutiti da Jovanoviću Vukovo traganje za autentičnom srpskom dušom od pre dolaska Turaka liči na nemačko oživljavanje Nibelunga i arijevskog pranaroda sa Himalaja. Sumnjivo je i to oživljavanje narodnih umotvorina, zar sa drevnim Srbinom da se pravi novi Srbin? Da li se baš može Vuk učiniti odgovornim za, čak i preterano, omladinsko oduševljenje jednog netom oslobođenog naroda? Jovanović kao da deli Vinaverovu podsmešljivost koji primećuje da je Vuk Novi Zavet prevodio “u plahom duhu hajdučkom” i da je to “silovito i krepko jevanđelje, daleko od svakog bogoiskazateljstva, od svake raznežene i zanesene odanosti nebesnom carstvu”. Autentični biblijski pojmovnik, međutim, ni do danas nije ušao u srpske uši i u srpski jezik. Tome je Vuk najmanje vinovnik. Vuk oživljava jezik koji u civilizaciju upada sa hajdučkim ritmom plahovitog dinarskog pranaroda tako spremnog da se odazove na “revolucionarna oduševljenja”. Pedesetih godina prošlog veka u londonskom hotelu Jovanoviću ne može da promakne kako su se ti oduševljeni Dinarci lako pretvarali u revolucionare, komunističke komesare, u odane čuvare poretka, u bezmerne slavitelje vođe. Sa istim praznoverjem su prihvatali komunizam, kao i pravoslavlje. I danas, nove četničke vođe više vole da liče na Tita, nego na Dražu. U procesu oslobađanja od Osmanske imperije nastao je diskontinuitet i u tom vakumu u potrazi za identitetom srpska omladina u Vukovoj Drugoj knjizi narodnih pesama je našla temelj svog svetskoistorijskog postojanja. Pre nego Novi zavet ta pesmarica postaje “jevanđelje jedne naše čisto srpske etike”. Iz “fabrike ljudi”, kako Brodel naziva mediteranske planine, u ravnicu i varošice premešta se i fabrika jezika i etosa i masovno zatrpava imaginarnim šablonima duh mladih devetnaestog veka. Kao nekom srpskom gotikom transcendira se taj horror vacui neispunjenog identiteta. Iznenada oslobođena individualnost je prazna, još daleko od zapadnjačke personalnosti. A kroz pesmaricu stižu joj u uzbudljivom stripu mistični srednjovekovni monasi sa uveravanjima da Božije carstvo nije od ovoga sveta, časni vitezi bez mane i straha, turniri fer-plej junaka, plemeniti velikaši ispunjeni solidarnom čovečnošću, i posle svih njih u brzom i oštro razigranom kolu hajduci i uskoci koji i bez popa znaju šta je Božija pravda pa svojeručno sude onome što oni smatraju da je ljudska nepravda. Ritam deseterca razgoni strah i dovodi do transa u osećanju snage nad ostacima carstva koje je toliko godina vladalo njima i pretvorilo ih gotovo u životinjsku farmu, a sada na njihove oči svakim danom nezadrživo propada. Nad tim lešom (turska reč) uzdižu se i o sebi prave predstavu da su “jedan herojski narod”. Jovanović se plaši te mahnitosti, pronašao joj je medicinsko ime – “dinarska psihoza” i ona nije bila bez praktičnih posledica. Podvizi Srba u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, objašnjavaju se “tom psihozom”. Normalan čovek takvo što ne može ni postići, ni podneti. Slobodan Jovanović je jedan od retkih, a posle Sime Matavulja, koji se distancira od NJegoševog “master narativa”, mada je među Srbima najuticajniji. Ne dovodi u pitanje veličinu pesničkog genija, već politički koncept poruke koju delo šalje. I oko političkog i nacionalnog koncepta NJegoša sudariće se sto godina od njegove smrti i Đilas sa Isidorom Sekulić. Metafore pesnika sa planine prihvaćene su kao “master narativ” za srpsku budućnost, kao “zavetna misao”. Na prvom mestu jeste “pjanost slobodom” i samoubilački poziv “neka bude što biti ne može” sa kultom Obilića “žertve blagorodne”. NJegoševim Obilićem se inspirisao u svojim patriotskim poslovima i Željko Ražnatović Arkan. Isidora Sekulić se opijena poezijom Vladike otisnula u tu prapostojbinu, u planine, u “trpiji” među Crnogorce koji su se takmičili ko će slavnije pasti i umreti, ko će doneti tursku glavu, ko će sa više riska izvesti pljačku, ali koja, vidi vraže, nije pljačka, već pravedna osveta i bojni manevar. NJih, primećuje Isidora u “NJegošu, knjizi duboke odanosti”, kao i klasične Grke nosi agon, ali Grci imaju Olimpijske igre, a ovi se na bačijama pored brava na ražnju nadgornjavaju, istražuju izdajnike, podsmevaju se Mlecima i Francuzima, ili bežeći skaču s kamena na kamen posle “pravednih pohara”. Tvrdi Isidora da Crnogorci, ti brđanski Srbi, ne trpe relativnosti, na sumnju ili provokaciju se odgovara revolveraškom brzinom. Upravo suprotno je tačno – eluzivnost, ambivalentnost vlada Crnogorcima. Kada ih je posetila bili su zatvorena plemenska zajednica, trebalo je da dođe epoha socijalizma i da se oni kao “Titini komunisti”, “narodni heroji” i “odgovorni napredni drugovi” rašire od Zagreba do Beograda i izlože svoje talente. I Srbi i Crnogorci. I Srbija i Crna Gora. Pa zatim i NATO i Rusija. I za i protiv nezavisnosti Kosova. I poštenje i kriminal. Jedino što je fiksno, jeste novac. Tu fiksaciju maestralno otvara Isidora u poglavlju “Testament Vladike Rada”. Od pet tačaka u testamentu, četiri su isključivo o novcu – “Vladika je, kao svi Crnogorci, vrlo cenio čega u Crnoj Gori nije bilo, gotov novac”. NJegovi novci su u bankama u Beču i Peterburgu, ali i kod brata Pera. Kada se sve sabere bilo je oko četvrt miliona fiorina što je bila velika svota. Kako je Vladika došao do tolike sume? Za dosta dobre novce prodao je dva crnogorska manastira Austriji. Za dobru svotu dukata od hercegovačkog vezira Ali-paše Rizvanbegovića pristao je da sruši kulu na Grahovu, koja je dominirala turskim položajima. U Rusiji je izradio godišnju pomoć Crnoj Gori. Sabirao je porez, štedeo je, krivce je globama kažnjavao. Među crnogorskim poslovicama ima i ova: Dugijeh prstiju, ka Vladika Rade. Isidora pretpostavlja: “Možda je brata Pera, neobično vešta trgovca, pomagao kapitalom i delio s njim dobit… Novac se množio pod jedinim uslovima pod kojima se može množiti u zemlji iz koje se ništa ne vadi – spekulacijom i štednjom… Umro je bez dugova, a zemljacima svojim zbrinuo koru hleba i barut. Ima narodna poslovica: Posna kuhinja, mrsan testament”. Čim je prešao na materijalne stvari, Isidora primećuje, imponuje nam neverovatno slabim stilom i slabom gramatikom. Dodala je na kraju: “Dirne čitaoca neizbežnom slabošću svih imalaca: verom u zauvek, u večni život kapitala, večnu važnost čovekova raspologanja i određenja.” Verovatno je upravo ovo poglavlje nagnalo gromovnika agitpropa Milovana Đilasa da baci na Isidoru knjigu “Legenda o NJegošu” (naslov mu je sugerisao Miroslav Krleža, grafičku opremu uradio Bojan Stupica), čitavo jedno klupče šištavih zmija, jedno praznoslovlje puno relativizacija i ambivalentnosti. Dirnula je u dinarsku svetinju, otkrila njegove trgovine, kaišarenje, tvrdičluk, još je NJegoša svrstala u srpske pesnike! Bilo je to dovoljno da se optuži da jeste talentovani, ali bezuspešni trbuhozborac starog i tradicionalnog srpsko-velimirovićevskog buržoasko-mističnog nacionalizma. Iskusila je ono što je i opisala da brđani imaju “vijugavu i vrletnu reč koja stalno stoji na gotovs da pokudi, ismeje, razgoliti…”. Đilas je napadao i svoje marksiste koji su se usudili da zaključe da se NJegošev obrazac ostvario u narodnooslobodilačkoj borbi 1941-1945. godine. Gnevno piše da je to apsurd, mada je dopustio da ima sličnosti: borba protiv okupatora kod NJegoša je protivu Turaka, kod Tita protivu Nemaca; borba protiv izdajica kod NJegoša poturice, kod Tita sluge okupatora. A tek koliko je daleko otišao aktuelni “infombiroovski velikomučenik” Radovan Zogović, koji je “da ne trepne tvrdio da je NJegoš, a ne Marks, bio nezamjenljivo oružje u našoj narodnooslobodilačkoj borbi”. Dinarci su, ipak, uvek povezani i kada su naoko na suprotnim stranama. Đilas je grozomornom žestinom napao Isidoru za nacionalizam, uništio drugi deo njene knjige, ali je do groba bio dubokim prijateljstvom vezan za Matiju Bećkovića, prononsiranog dinarskog nacionalistu. A Radovana Zogovića je ove godine velika grupa crnogorskih intelektualaca kandidovala za posthumnu dodelu NJegoševe nagrade. Dinarski krug kredom drži ih sve na okupu. Među merkantilnim Englezima Slobodan Jovanović zazire od “pustinjaka cetinjskog”, naziva ga “hrišćaninom i kaluđerom” koji je imao “lični doživljaj” naše narodne sudbe, a njegova “pesnička mašta” od naše istorije je napravila tragediju, što ga je nateralo da uputi kletvu budućim naraštajima i ona se može skinuti samo reinkarnacijom Miloša Obilića. NJegoš je jedan od kreatora “dinarske psihoze”. Jovanović hvata NJegoša, međutim, u teodicejskoj protivurečnosti. Mada je smatrao da je borba protiv Zla najsvetija dužnost pred Bogom, on je u “Gorskom vijencu” odobrio pokolj poturica, jer je to bila politička nužnost. Sva sredstva su, i najkrvavija, dozvoljena protivu neprijatelja i izdajica. Pustinjak cetinjski je negirao hrišćansku etiku i prednost dao nacionalnim interesima i političkom makijevalizmu. NJegoš nam nije, zaključuje Jovanović, ostavio kulturni, već nacionalni obrazac. On podseća da “Gorski vijenac” završava sa veličanjem nacionalnog junaka Vuka Mandušića u čijim je rukama svaka puška ubojita. Jovanović je svakako zapazio da “svaka puška” može biti i četnička i komunistička. NJegoš i Dositej su antipodi. Kod prvog nema vaskrsenja bez juriša u smrt, kod drugog vaznesenje je uzdizanje kroz svetlost razuma. Prvi drži opelo nad pogibijama i Kosovom, drugi diriguje mocartovski divertimento znanju i dostojanstvenom životu građanina u Evropi. Prvi poziva u htonske dubine mrca, drugi u Teslin etar premrežen elektro-talasima. Dositej se zalagao da pre političkog mora da dođe moralni i intelektualni preporod. Političke slobode su stvarno slobode tek kada su utemeljene na prosvećenosti i tekovinama razuma. Mita Kostić i Miodrag Kolarić su ukazali na mnogobrojne mlade srpske intelektualce koji su želeli da jozefinske reforme primene na srpski narod ogrezlom u verskim predrasudama i neprosvećenosti. Dokle te slave svakog dana i postovi koji iscrpljuju, niti rade, niti imaju i snagu i vreme za rad! Srpski jozefinisti su sebe smatrali nacionalistima. Dositej je zahtevao da se nacionalnost odvoji od vere. Proširio ju je na poreklo i krv, pa je u Srbe ubrajao i sve one muslimane i katolike koji su se osećali Srbima. Tradicionalnu naklonost prema pravoslavnoj Rusiji ova generacija srpskih intelektualaca je zamenjivala ljubavlju prema Rusiji Petra Velikog i Katarine II, u temeljnom kulturnom preobražaju pod uticajem Zapada. Ipak, zaveti, kletva i puška su potisnuli kulturu i zakon. NJegoš Dositeja. Vraćamo se na čuvenu priču o “nemčkarima”, o nacionalno sumnjivim Srbima iz Austrougarske, koji su u Beograd doneli ideju zakonitosti, pisali zakone i ustrojili sudove. Srbijanci su se tek postepeno i sa velikim fingiranjem, saopštava Jovanović, navikavali na tu boginju Pravde vezanih očiju, koja je njima svojim formalizmom često “vređala osećanja čovečnosti”. Misija nosioca modernih evropskih koncepata državnosti se, svedoči Dubravka Stojanović, najčešće završavala u izgnanstvu i zaboravu, mada je svaki pokušaj ostavljao traga i predstavljao putokaz za dalji napredak. Mnogobrojni srpski intelektualci iz Austrougarske bili su izbačeni iz srpske javne svesti, iz popularne i feljtonske istorije veličanstvenih srpskih revolucija i dinastičkih obračuna. Nisu impresionirali “dinarsku psihozu” diplomama sa univerziteta u Haleu, Lajpcigu, Beču, Pešti, Getingenu, niti svojim velikim i raznovrsnim bibliotekama. Zaharije Orfelin, Dositej, Sava Tekelija, Emanuil Janković, temišvarski episkop Petar Petrović, karlštatski episkop Lukijan Mušicki, karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, Sima Milutinović Sarajlija, Jovan Hadžić, Jovan Sterija Popović i još mnogi drugi bili su nosioci kulturnog obrasca i patriotizma koji su se teško, ili nikako nisu primali ispod Save i Dunava. Tronoški arhimandrit Stefan Jovanović je bio organizator ustaničkih akcija među Srbima u Beogradskom pašaluku. Ne znamo za njega. I ne samo za njega već i za mnoge druge koji su pripremali i ustanak i uspostavljanje moderne evropske države. Svi oni su za Srbiju izgubljena srpska generacija, a posvetili su joj život. Miodrag Kolarić tvrdi da su “ideje Dositeja i drugih pobornika prosvećenosti ostale da žive i našle su pristalicu u vojvodi Milošu Obrenoviću”. Ali, i ta prosvetiteljska dinastija je u krvi uništena. Iščezavanje srednjoevropskih srpskih intelektualaca iz istorijske svesti, odbacivanje zapadnog kulturnog obrasca, dogodili su se zbog apsolutne nepismenosti masa. Nisu ni mogle izabrati, kada nisu ni imale izgrađene rasudne moći, a državom su vladali “dinarski mesečari”. Na raspolaganju su im bila sva sredstva, od škole do štampe i tajne policije da uspešno marginalizuju i ponište sve modele koji ih razvlašćuju. Krug je bio zatvoren: elita se uspešno prosto reprodukovala iz mase. I gde je danas dve hiljade sedamnaeste “herojski narod”? Veliki umetnik Predrag Ejdus je pre nekoliko dana bio vrlo iskren:”Mi smo u suštini jedan slugeranjsko-podanički narod koji pritom ume da bude i doušnički, bez obzira na sve slobodarske tradicije. Postoji vrlo jak i razvijen sloj u narodu koji u određenim okolnostima vrlo lako ispliva na površinu”. Slobodan Jovanović je u Londonu pred smrt između NJegoša i Dositeja prednost dao Dositeju. A današnji Srbi? Smederevski roterijanci su 2010. postavili skulpturu Dositeja, rad akademika Nikole Koke Janković, ispred zgrade gimnazije u centru grada. Čaršija je sa burnim negodovanjem dočekala spomenik. Šta će nam, zašto, čemu? Dositej nije učitelj smrti, ne nosi kuburu, nema hajdučke redenike preko grudi, ne gleda mrko, još je obučen čudno – u civilu, građanski.

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com