Onlajn neznanje?

Onlajn neznanje?

Onlajn neznanje? 1Foto: Luca Marziale / Danas

Oktobar je mesec, i studenti su započeli svoj već četvrti semestar za redom onlajn, odnosno, na daljinu.

Čak dve godine univerzitetskog školovanja proveli su i smo u pidžamama iza svojih računara, umesto u amfiteatrima i učionicama.

Sve to zbog raspojasane epidemije, a zapravo neodgovornih građana (ali i studenata) koji uporno izbegavaju da se vakcinišu.

S druge strane bare, stopa vakcinisanih studenata na Univerzitetu Kolumbija je 99,7 odsto, 99,5 odsto na Jejlu, i 99 odsto na Prinstonu i Kornelu.

Neverovatno, ali istinito: kao da obavezna vakcinacija da bi se pohađala nastava na ovim vrhunskim univerzitetima – uvećava stopu vakcinacije!

Izgleda šašavo, ali deluje.

Dok je takva obaveza na Medicinskom fakultetu u Beogradu proizvela proteste zarazaša.

Časovi predavanja i vežbi, iako uz dodatni napor profesora i studenata, još i mogu da se izvode kvalitetno posredstvom raznih Zumova, Edmodova, Mudlova i Gugl klasrumova.

Međutim, nikakva onlajn platforma ne može da zameni onaj fizički susret uživo u akademskom okruženju.

Sve te zajedničke razgovore, diskusije, refleksije, komentare i tračeve između časova, po hodnicima ili ispred fakulteta uz kafu i cigaretu, a koji upadljivo izostaju kad se nakon časa – samo zaklopi laptop.

I ostane na daljini, u donjem vešu u svojoj spavaćoj sobi.

Ništa neobično.

Univerzitet je srednjovekovna institucija koja je i utemeljena kao udruženje i zajednica profesora i studenata. I mudro i dalekovido osmišljena kao svojevrsna tvrđava, odnosno zaklon od svakodnevnog sveta i života, da bi se autonomno i slobodno posvetilo znanju.

Roditelji su s pravom zabrinuti za kvalitet nastave svoje dečurlije po osnovnim i srednjim školama u pandemiji.

A kakvo će znanje ili neznanje da proizvede – onlajn nastava na univerzitetu?

Da bismo odgovorili na to pitanje, valja da pogledamo u – grad. Naime, grad je verovatno najveći izum ljudske vrste, i ona prva i ključna društvena tehnologija za rast i razvoj ljudskog znanja.

Stolećima i stolećima, inovacije su se širile od osobe do osobe, licem u lice, po prepunim i užurbanim gradskim ulicama, trgovima i drugim mestima susreta.

Primera radi, eksplozija umetničkih genija tokom Renesanse započela je kad je Bruneleski otkrio geometriju linearne perspektive u Firenci.

I preneo ovo znanje svom prijatelju Donatelu, a koji je primenjuje na reljefnu skulpturu.

A njihov zajednički prijatelj Mazačo je zatim tu inovaciju primenio u slikarstvu.

Ostalo je istorija (umetnosti). Ili, u Beču u 18. veku, Hajdn je uživo preneo svoje nove ideje o simfonijama svom prijatelju Mocartu, kao i svom učeniku Betovenu.

Isto beše i u Parizu krajem 19. i početkom 20. veka, o čemu je ponajbolje posvedočio Vudi Alen u Ponoći u Parizu (2011), po (po)noćnim gradskim šetnjama i susretima sa književnicima i umetnicima poput Pikasa, Hemingveja, Dalija i drugih.

I Šangaj je započeo svoj rast kao trgovački grad, da bi 1920-ih njegova urbana gustina stvorila talas otkrića u muzici, filmovima i animaciji. Dakle, kulturne inovacije u Firenci, Beču, Parizu ili Šangaju bile su veličanstvena nuspojava fizičke koncentracije ljudi na jednom urbanom mestu.

Baš kao i na fakultetu. To jest, bila je to posledica jednog krajnje telesnog, fizičkog, društvenog i vaskoliko oflajn – susreta.

U samom središtu urbane koncentracije jeste širenje znanja i inovacija od inženjera do inženjera, od trgovca do trgovca, od umetnika do umetnika. I od profesora do studenta (i obrnuto).

Jer isto je i sa univerzitetom kao jednim međusobno bliskim i posve urbanim mikrosvetom. A koji je sada prešao na – nastavu na daljinu.

Postoji malo toga što danas znamo, koristimo ili posedujemo, a da to nije otkrio neko drugi.

Ljudi su ekstremno društvena vrsta koja – poput termita ili gibona – izvrsno uspeva u tome da proizvodi ideje i stvari zajedno, u društvenoj zajednici ili u društvu.

Isto to društvo je i jedna otelovljena aktivnost u fizičkom koprisustvu.

Nema društva na socijalnoj distanci. Baš kao što i kolonije mrava postižu stvari koje su veličanstvenije od poduhvata nekog pojedinačnog insekta, tako i gradovi i univerziteti kao udružene institucije postižu mnogo više u poređenju sa izolovanim misliocima i socijalno distanciranim mudracima.

Gradovi i univerziteti podstiču saradnju, a posebno zajedničku proizvodnju ili manufakturu znanja – tog najvažnijeg ljudskog proizvoda.

Po gradskim ulicama, kao i po fakultetskim hodnicima, ideje protiču i sudaraju se od osobe do osobe, bilo to na Berkliju ili na Harvardu, ili po Firenci, Parizu, Njujorku ili Silicijumskoj dolini.

I zato su ljudi neobično spremni da plate visoku cenu života u gradu, ili pak skupocene troškove visokoškolskog obrazovanja, samo da bi se fizički tiskali uz talentovane sličnomišljenike, učenjake i znalce.

I nadali se da će bar nešto od tog znanja i iskustva upiti, zadržati i usvojiti – pa šta košta da košta. Nema toga na onlajn kursu.

Kako argumentuje ekonomista i urbani teoretičar sa Harvarda Edvard Glejzer, upravo su gradovi ti koji omogućuju i podmazuju ljudsku saradnju, koja čini da čovečanstvo zablista. Ljudska bića, egzistencijalno izbačena iz materica, uče jedino od drugih ljudi.

U susretu i neposrednoj blizini.

Samim tim, oni uče mnogo više i kvalitetnije ukoliko su u društvu što većeg broja drugih ljudi – u gradu, i/ili na fakultetu.

Isto je i sa šatro novim tehnološkim habovima ili naučnim parkovima, a zapravo varijacijama na istu temu društvenog susreta.

Ova humana gustina stvara konstantni protok novih ideja i informacija.

Susret na univerzitetu olakšava nam da posmatramo, da slušamo, i da učimo. Znanje se stiče u zajednici i društvu.

U gradu, a ne u spavaćoj sobi. I ne u jednom Uradi sam procesu.

Razni tehnofili, naivni futuristi i ostali Istoci Pavlovići oduvek su tvrdili da će razvoj novih informacionih tehnologija učiniti da staromodna predavanja po amfiteatrima, a možda i univerziteti u celini, postanu prevaziđeni.

Čemu studiranje na jednoj odistinski srednjovekovnoj instituciji, kad ima toliko onlajn kurseva po internetima?

Eno Vikipedije, eno Gugl trenslejta, a ni Bil Gejts i Stiv Džobs nisu završili faks.

Međutim, kako ističe Glejzer, nekoliko decenija nove informacione tehnologije ne može da nadmaši milione godina evolucije.

Onlajn povezivanje nikad neće biti isto kao zajednički ručak u studentskoj menzi, smeh u amfiteatru, ili poljubac u studentskom domu.

Naša vrsta prvenstveno uči iz auditornih, vizuelnih i olfaktornih signala koje emituju naši bližnji.

Internet jeste čaroban alat, ali on najbolje funkcioniše u kombinaciji sa sticanjem znanja licem u lice.

Uostalom, čak i magovi interneta i programiranja takođe se fizički koncentrišu na jednom mestu, od Silicijumske doline do Bangalora.

I svaki student na fakultetu ovog sociologa i kolumniste izdašno, konstantno i poodavno koristi nove informaciono-komunikacione tehnologije.

Ali, sve do ove epidemije, to nije umanjilo vreme provedeno u susretima licem u lice sa svojim kolegama i profesorima na časovima, konsultacijama ili po pauzama između časova.

Ona najvažnija komunikacija i informacija i dalje se odvija i stiče uživo.

Internet nije zamena za fizičko i društveno bivanje u središtu ili jezgru intelektualnog života grada kao što je to univerzitet.

Pejorativni sinonim za univerzitet je tzv. kula od slonovače.

Ova etiketa označava jedno arogantno povlačenje akademskog kadra iz sveta ili svakodnevnog života, odnosno sholastičko bavljenje preciznim brojem anđela na vrhu igle.

Međutim, ništa nije dalje od istine.

Ova kula je samo epistemološka i društvena potreba za zasebnom tvrđavom u kojoj profesori i studenti polažu pravo na bavljenje autonomnom naučnoistraživačkom delatnošću.

I tako je bilo i ostalo od srednjovekovnog do savremenog univerziteta.

Upravo zato, osnivač modernog univerziteta Vilhelm fon Humbolt, još u 19. veku poručuje sledeće: „Slušanje predavanja samo je sporedna stvar; najbitnije je živeti nekoliko godina u bliskoj zajednici sa kolegama istomišljenicima istih godina, i u svesti da na istom mestu postoji veliki broj onih čije je obrazovanje završeno i koji su sada u potpunosti posvećeni jačanju i širenju znanja i nauke.“

I to je ono što danas gubimo.

Univerzitet se kao institucija pojavljuje u Evropi još krajem 12. veka, kao srednjovekovno esnafsko udruženje koje čine majstori i šegrti (tj. doktori, masteri i asistenti) koji su posvećeni manufakturi ljudskog znanja.

Kako je pisao čuveni istoričar srednjeg veka Žak Le Gof, grupe profesora i studenata iz svih delova Evrope tada se udružuju u specifične obrazovne i društvene zajednice, što je podrazumevalo i integraciju intelektualnog života sa životom grada.

Pošto je centralna odlika ljudske vrste ta da mi učimo jedni od drugih, gradovi i univerziteti nas čine više, a ne manje ljudima.

Dok koncentracija profesora i studenata na jednom mestu, u susretu i međusobnoj blizini, može da ima fantastične i gotovo magične posledice.

I upravo zato je univerzitetska nastava na daljinu, kao nuspojava epidemije, toliko veliki obrazovni i društveni problem.

Drage studentkinje i dragi studenti – vakcinišite se onda, ako boga ili prirodu znate. Da bismo iznova i zajedno proizvodili – znanje.

Monstrumi?

EKSKLUZIVNO Policija odvodi Džoniće u pritvor VIDEO

HRONIKA 23. okt. 202123:51 > 24. okt. 2021 00:19
Podeli:
Foto: Miljana Isailović

Sudija za prethodni postupak Višeg suda u Nišu odredio je pritvor Goranu Džoniću i njegovim sinovima Milanu i Stefanu u trajanju od 30 dana zbog osnovane sumnje da su izvršili ubistvo porodice Đokić. Džonići su policijskim kombijem prebačeni u zatvor, saznaje Nova.rs.

Goran Džonić je saslušan danas u Višem javnom tužilaštvu u Nišu, a saslušani su i njegovi sinovi.

Prvo je uhapšen Goran Džonić (59) penzonisani vatrogasac, ali njegovi sinovi Stefan i Milan, koji su saslušavani u toku istrage. Oni u početku nisu dovedeni u vezu sa stravičnim zločinom koji se dogodio 26. septembra na putu od sela Moravac do Aleksinca. Tada su ubijeni Goran Đokić (57), njegova supruga Gordana (56) i njihova ćerka Lidija (25).

Goran Džonić, rođak i komšija pokojnih Đokića, kao penzionisani vatrogasac bio je upoznat sa policijskim procedurama, ali i sa terenom. Njega su prvo teretili svedoci. Jedan je rekao da mu je neposredno po zločinu vratio veću sumu novca, drugi da mu je Džonić tražio da mu napravi prigušivač za pištolj, što je on i uradio.

Njegov sin Milan Džonić je krenuo očevim stopama i on je vatrogasac. Policija ga je više puta privodila, ali je navodno prošao sva ispitivanja, uključujući i poligrafsko.

Stefan Džonić je pripadnik Vojske Srbije, a navodno je u vreme ubistva bio na terenu. Navodno je u toku ispitivanja Goran u jednom trenutku odao sinove i izjavio da su i oni učestvovali u ovom zločinu, ali je kasnije taj iskaz promenio. Na saslšanju u tužilaštvu branio se ćutanjem.

BONUS VIDEO: Kuća ubice iz Aleksinca

Turbolentna zima


PROGNOZA ZA ZIMU – DETALJNA: Izdato upozorenje za Srbiju

Izvor: Nportal

|
21.10.2021.

|

18:56

METEOROLOZI upozoravaju da se ove zime u našem području očekuje olujno vreme.

“AccuWeather”, poznati svetski meteorološki servis objavio je veliku sezonsku prognozu za Evropu i, kako se čini, naše krajeve očekuje olujna zima.

Ono što nam stiže u južnom delu Evrope dosta će ličiti na prošlogodišnju zimu, naglašavaju meteorolozi koji su radili veliku “AccuWeather” prognozu.

Oni predviđaju oluje i jake vetrove širom Španije i južne Francuske, kao i brojne promene vremena. Meteorolozi su istakli da će bar kroz jedan deo južne Evrope protutnjati najgore olujno nevreme.

Meteoorolog Tajler Rojs je upozorio da će se neke od najjačih oluja najverovatnije dogoditi negde u južnoj Francuskoj, Španiji ili Portugalu ove zime.

FOTO: M. Stevanović

 

– Čak i bez olujnih vetrova, druge delove južne Europe čeka vlažna zima – ističe Rojs.

Prema najavama, ove zime će obilna vlaga stizati iz Mediterana u Italiju, Balkan i veći deo Turske. Alanu Repertu, poznati meteorolog upozorava da se zbog toga u ovim područjima očekuje oluja za olujom.

– Čak bi i umerene količine padavina mogle rezultirati brzim oticanjem i nabujalim rekama, što bi moglo da uzrokuje značajne poplave – upozoravaju iz “AccuWeather”.

Rojs kaže da se očekuje da će temperature u većem delu južne Evrope ostati prosečne, ali u delovima Italije, Grčke i Balkana mogle bi da idu i iznad proseka.

Prognostičari “AccuWeather”, s druge strane, kažu da će delovi istočne Evrope ove zime biti u fokusu zbog neočekivano hladnog vremena.

– Ako nalet hladnog vazduha izbaci polarni vrtlog, ta hladnoća će završiti u delovima istočne Evrope – navodi Rojs i dodaje da se temperature za nekoliko stepeni ispod proseka očekuju se u području od centralne Ukrajine do Letonije i Estonije i do Slovačke i Poljske.

– A kao da nenormalna hladnoća nije dovoljna, region može da se spremi na još zimskih “zamki” – ističe.

Upravo aktivna oluja koja će ove zime povećati rizik od poplava širom Italije i Balkana doneće niz nepovoljnih vremenskih prilika i istočnoj Evropi. Svaka oluja koja pređe Balkan i zanese se na sever, verovatno će naići na taj leden vazduh, što će dovesti do čestih perioda kiše i snega u većem delu unutrašnjosti istočne Evrope.

Severna Evropa će bit pošteđena od oluja i nestabilnog vremena. Dugotrajno sušno vreme očekuje se za istočnu Francusku, Nemačku, Švedsku i Norvešku. Tek kasnije ove zime, najavljuju prognostičari, hladan vazduh će u dužim naletima stići i u te krajeve.

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici – budimo “na ti”.

Nova dimenzija novosti, vaš “Nportal.rs”.

  • #vremenska prognoza

  • #vremenska prognoza zima

  • #zima

  • #vremenska prognoza u Srbiji

  • #vremenska prognoza za Srbiju

Komentari

Amerika, Kina i politika


Amerika, Kina i politika: Bajden kaže da će SAD braniti Tajvan u slučaju napada

Njegovi komentari očigledan su odmak od dugogodišnje američke politike “strateške dvosmislenosti”.

BBC News pre 20 minuta
US President Joe Biden participates in a CNN town hall at the Pabst Theater in Milwaukee, Wisconsin, February 16, 2021

Getty Images
Mr Biden said the US had a “commitment to do that” when asked if the US would defend Taiwan

Džozef Biden je rekao da će SAD braniti Tajvan ako Kina napadne, očigledno odstupajući od dugogodišnje politike.

„Da, imamo obavezu da to učinimo”, rekao je američki predsednik, odgovarajući na pitanje da li će SAD braniti Tajvan.

Međutim, portparol Bele kuće je kasnije rekao nekim američkim medijima da Bajdenova izjava ne znači promenu politike.

Tajvan je reagovao, navodeći da izjava Bajdena u svakom slučaju neće promeniti njihov odnos u vezi sa Kinom.

Kina vidi Tajvan kao otcepljenu provinciju, koju bi jednog dana mogla vratiti silom ako je potrebno, dok Tajvan tvrdi da je suverena država.

SAD nemaju zvanične diplomatske veze sa Tajvanom, ali mu prodaju oružje u okviru Zakona o odnosima s Tajvanom, prema kojem je Amerika u obavezi da pomogne ostrvu u slučaju napada.

Amerika već duže vreme praktikuje „stratešku dvosmislenost” kada je reč o složenom pitanju odbrane Tajvana.

To je značilo da su SAD namerno dvosmislene u pogledu toga šta bi učinile da Kina napadne ostrvo.

Iz kabineta predsednice Tajvana reagovali su na izjavu Bajdena, navodeći da neće popustiti pod pritiskom Kine, ali i da neće donositi ishitrene poteze kada dobiju podršku Amerike.

„Tajvan će pokazati čvrstu odlučnost da se odbrani”, rekao je portparol predsednika Ksavijer Čeng.

Potvrdio je i da će potvrdio da je Bajdenova administracija nastavilti da iskazuje „čvrstu” podršku Tajvanu.

Bajdenov komentar usledio je ubrzo pošto je kineski ambasador u Ujedinjenim nacijama Žang Jun optužio SAD da podstiču tenzije između dve zemlje.

„Mi nismo uzročk problema”, rekao je on.

„Naprotiv, neke zemlje – posebno SAD – preduzimaju opasne radnje, odvodeći situaciju u Tajvanskom moreuzu u opasnom pravcu”.

„Mislim da bi u ovom trenutku trebalo da pozovemo Sjedinjene Države da prekinu takvu praksu.

„Uvlačenje Tajvana u rat definitivno nije u nikome interesu. Ne vidim da će Sjedinjene Države od toga išta dobiti”, nastavio je on.

Kada je drugi put CNN-on novinar Anderson Kuper postavio pitanje da li će SAD stati u odbranu Tajvana u slučaju napada Kine, Bajden je ponovo odgovorio potvrdno.

Portparol Bele kuće kasnije je pokušao da pojasni Bajdenove komentare američkim medijima, rekavši da SAD „ne najavljuju nikakve promene u politici”.

Napetosti između Tajvana i Kine rastu poslednjih nedelja nakon što je Peking poslao na desetine ratnih aviona u tajvansku zonu PVO.

Bajden je dodao da nije zabrinut zbog sukoba sa Kinom.

„Nema potrebe za brigu… Kina, Rusija i ostatak sveta znaju da smo najmoćnija vojska u istoriji sveta”, rekao je Bajden.

„Ono o čemu treba brinuti je da li će [Kina] preuzeti u aktivnosti koje bi ih dovele u poziciju u kojoj bi mogli da naprave ozbiljnu grešku”, rekao je on.


Odnosi Kine i Tajvana – osnovni detalji:

  • Zašto Kina i Tajvan imaju loše odnose? Kina i Tajvan su se podelili tokom građanskog rata 1940-tih, ali Peking insistira da će ostrvo u nekom trenutku biti vraćeno, silom ako je potrebno
  • Ko upravlja Tajvanom? Ostrvo ima ustav, demokratski izabrane lidere i oko 300.000 aktivnih vojnika u oružanim snagama
  • Ko priznaje Tajvan? Samo nekoliko zemalja priznaje Tajvan. Većina umesto toga priznaje kinesku vladu u Pekingu. SAD nemaju zvanične veze sa Tajvanom, ali imaju zakon koji od njih zahteva da ostrvu obezbede sredstva za odbranu

Možda će vas zanimati i ovaj video: Sto godina Komunističke partije Kine


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 10.22.2021)

BBC News

Povezane vesti »

Kina u procesu promena

DRUŠTVENA ODGOVORNOST NA KINESKI NAČIN: MARKS UZVRAĆA UDARAC

Zapadni investitori iznenada su se našli u šoku kada je kineska vlada odlučila da blagostanje Kineza stavi iznad njihovih profita. Očekivanje zapadnjaka da je riječ samo o praznoj retorici kineskih lidera pokazala su se kao pogrešna, a ova greška koštaće dugoročno zapadne investitore stotine milijardi dolara. Kao što smo obećali, danas objavljujemo tekst o čuvenoj kineskoj “socijalnoj transformaciji”.

Za globalne investitore čini se da je trenutno najbolja investicija sabrana djela Marksa i Engelsa, pogotovu ako im je cilj poslovati na kineskom tržištu. Za početnike, oličene u fond menadžerima i investicionim savjetnicima, od kojih većina nije još navršila tridesetu, za početak, „Manifest komunističke partije“ je preporučena literatura. Oni koji prvi pročitaju, sa razumijevanjem, ove temelje na kojima počiva socijalistička teorija, stiču značajnu prednost kada se radi o budućem poslovanju u Kini.

Kina je proteklih 25 godina, sa svojom jeftinom radnom snagom, bila obećana zemlja za zapadne kompanije i investitore koji su ubirali pozamašne ekstra profite. Sa rastom standarda u Kini i stvaranjem kineske srednje klase kao i sloja ultra bogatih, Kina je postala ne samo proizvođač već i potrošač zapadnih proizvoda i jedno od ključnih tržišta, bilo da se radi o mobitelima, holivudskim filmovima ili luksuznoj garderobi.

Kineski fokus na privlačenje stranih investitora i vlastitu industrijalizaciju rezultirao je impresivnim postignućima. Stopa ekstremnog siromaštva, koje Svjetska banka definiše kao preživljavanje sa manje od dva dolara dnevno po osobi, sa nekadašnjih 66,3 posto spala je na 0,3 posto stanovništva. Ili u apsolutnim iznosima, 748,5 miliona Kineza se iščupalo iz siromaštva, dok je istovremeno oko 300 miliona Kineza uznapredovalo do srednje klase i prateće kupovne moći.

Cijena koju je Kina platila za ovaj rekordno brzi ekonomski razvoj je takođe bila visoka, od zagađenog vazduha, vode i zemljišta, minimalne zaštite radničkih prava, pa do rastuće nejednakosti između najbogatijih i najsiromašnijih. Kada se radi o ekonomskoj nejednakosti, SAD i Kina drže vrh globalne liste.

Zajednički prosperitet umjesto profita

Ništa od ovog nije zabrinjavalo zapadne investitore koji su u svemu vidjeli samo šansu za dodatnu zaradu. Činjenica da je Kina bila i ostala komunistička država sa jednopartijskim sistemom, nije bila smetnja sve dok su profiti konstantno rasli. Sve se opravdavalo idejom da će ekonomsko otvaranje Kine jednog dana, a možda i prije, dovesti i do političke liberalizacije i uspostave liberalne demokratije zapadnog tipa, mada zadnjih desetak godina u to više niko nije ozbiljno vjerovao, ali je zvučalo dobro.

Kada generalni sekretar komunističke partije sa nekih stotinjak miliona članova, podsjeti da je njegov strateški cilj izgradnja socijalizma i najavi da je prioritet „zajednički prosperitet“ građana, pametan potez je shvatiti ga ozbiljno. U januaru ove godine, u svom govoru kineski predsjednik Xi Jinping najavio je da Kina ulazi u „novu fazu razvoja“, čiji je cilj transformacija Kine u „modernu socijalističku silu“. Pola godine kasnije, u julu, obilježavajući 100 godina formiranja Komunističke partije Kine, ponovo je naglasio „zajednički prosperitet“ kao jedan od prioriteta i na kraju govora otpjevao je i Internacionalu.

Zapadni investitori ove najave nisu shvatali ozbiljno, tretirajući ih kao standardni ritual kineskih lidera, što se pokazalo kao ozbiljna greška. Na udaru kineske vlasti našle su se prvo tehnološke kompanije kao što su Didi, Tencent i Alibaba, koje su poput njihovih zapadnih dvojnika proteklih godina imale eksplozivan rast, šireći se na sve oblasti od trgovine, proizvodnje pa do finansija. Drugim riječima postale su prevelike, prijeteći da postanu jače od države.

Iznenada su se ove kompanije našle na udaru kineskih regulatora, pa im je između ostalog naloženo da se restruktuiraju, fokusiraju na osnovnu djelatnost, smanje tržišni udio i odustanu od daljeg širenja, pogotovu na finansijski sektor. Poručeno im je da se od njih očekuje i da daju konkretan doprinos izgradnji „zajedničkog prosperiteta“.

Kad giganti doniraju

Kineski gigant Alibaba tako je odmah najavio da će u narednih nekoliko godina donirati „dobrovoljno“ 15,5 milijardi dolara u državne fondove za ekonomski razvoj. Da ne zaostane za Alibabom, Tencent koji je u aprilu najavio ulaganje od 7,7 milijardi dolara u vlastiti fond za podsticanje lokalnog razvoja, u avgustu je udvostručio ovu sumu. Tako su samo dvije najveće privatne kompanije obećale „donirati“ ukupno 31 milijardu dolara, a bez sumnje njihov primjer će slijediti i ostale privatne kompanije u Kini.

Za strane investitore ovo je ravno vađenju zdravih zuba bez anestezije. Nečuveno je da se „njihov“ profit tako arči i da se tu radi o nekoj maloj državi odavno bi takva vlast „demokratski“ bila uklonjena, ali u Kini bi to malo teže išlo. Od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama, jedno je od zaboravljenih marksističkih načela. Da su na vrijeme čitali Marksa, investitori i ne bi bili toliko iznenađeni novim pristupom kineskih vlasti i na vrijeme bi izvukli svoje pare.

Nakon tehnoloških giganata, na udaru su se našle kompanije koje pružaju usluge dodatnog tutorisanja učenicima, od osnovnih škola pa do fakulteta. Zbog izuzetno velike konkurencije za upis u elitne škole i fakultete, industrija privatnih tutora u Kini je postala biznis u kome su se okretale milijarde dolara godišnje. Dekretom, ova industrija je od visoko profitabilne pretvorena u neprofitnu, jer je firmama naloženo da se preregistruju i smanje doživljaj. Dionice kompanija u ovoj oblasti su izgubile više od 90 posto svoje tržišne vrijednosti. No, to je problem investitora, kako domaćih tako i stranih, pošto svako ulaganje nosi rizik, ali to je odavno zaboravljeno na Zapadu.

Kao rezultat zaokreta u kineskoj politici, od početka ove godine pa do kraja avgusta dionice najvećih kineskih kompanija izgubile su oko 1.000 milijardi dolara svoje tržišne vrijednosti, ali se kineske vlasti previše ne uzbuđuju zbog gubitaka koje su pretrpjeli investitori.

Ljudi važniji od kapitala

Kao što je klasično upozorenje svim investitorima prije kupovine dionica da „prošli rezultati nisu garancija budućih rezultata“, isto pravilo važi i za ulaganja u Kinu. To što je u prošlosti Komunistička partija Kine tolerisala da se novonastala poslovna elita i njihovi zapadni partneri bogate preko noći, ne znači da će tako biti i ubuduće. I ovo pravilo su zapadni investitori odavno zaboravili, pa ih sada osvježavanje gradiva debelo košta.

Zapadni analitičari se slažu da trenutni cilj kineskih vlasti nije eliminacija privatnih kompanija i kompletna nacionalizacija ekonomije, već zauzdavanje najvećih kompanija i usmjeravanje tokova kapitala od servisne ekonomije bazirane na oglašavanju i sličnim proizvodima u proizvodnju, prije svega u nove visokotehnološke proizvode, poput proizvodnje čipova.

Novi kineski princip je da „kapital treba da služi ljudima“, što je u direktnoj suprotnosti sa modernom zapadnom praksom, gdje je kapital vrhunsko božanstvo a obični smrtnici su tu samo da se periodično žrtvuju, kako bi se odobrovoljili bogovi maksimizacije profita.

Novi pristup neće se ograničiti samo na tehnološke kompanije i privatne tutore, već su na sceni dublje promijene u svim segmentima društva, od ekonomije, kulture, obrazovanja, pa do politike. Koliko će daleko ove promjene ići, za sada niko ne zna.

Kina nema namjeru kopirati postojeći model zapadnog liberalnog kapitalizma, koji je sam sebi svrha. Za kinesku komunističku partiju tolerancija privatnih kompanija samo je sredstvo u razvoju ekonomije i na određenom nivou razvoja privatne kompanije će postati višak. Sa stanovišta zapadnih investitora to je sinonim za kraj svijeta, a iz perspektive kineskih komunista ulazak na vrata raja.

Pokušaji da se Kina i dalje mjeri zapadnim aršinom tako se mogu pretvoriti u izuzetno skupu grešku, pogotovu kada je riječ o zapadnim investitorima koji vjeruju da je sve u profitu. A nije, barem što se tiče Kineza.

Dražen Simić

Laki NOU, koštaće srpsi narod


DODIK: Glasaću protiv svih odluka na sednici Predsedništva!

Tanjug

17. 10. 2021. u 22:17

SRPSKI član Predsedništva BiH Milorad Dodik najavio je večeras da će na sutrašnjoj sednici Predsedništva glasati protiv svih odluka, u skladu sa zaključcima Narodne skupštine Republike Srpske.

ДОДИК: Гласаћу против свих одлука на седници Председништва!

Milorad Dodik, Foto Foto D. Pozderović

– Najkraće rečeno, postupiću kao i prošli put. Nemam problem da odem tamo i glasam protiv – rekao je Dodik za RTRS.

Poručio je da građani treba da budu sigurni da sukoba neće biti.

– Ja sam spreman da sebe žrtvujem za Republiku Srpsku. Mi ne želimo ništa što nama nije dato Ustavom. Ovde se radi o pravima. Ovo nije ludilo Milorada Dodika, kako to neki kažu, nego nasušna potreba Republike – rekao je Dodik.

– Oni iz SDS-a i PDP-a nikada nisu razumeli za šta smo se mi borili u gotovo nemogućim okolnostima – dodao je.

Bežanija

Naši ljudi u svetu: Jovana se odselila u Englesku kako bi završila doktorske studije ali je tamo ostala za stalno

Zašto sam otišla iz Srbije i zašto ne planiram da se vratim?

Zašto sam otišla iz Srbije i zašto ne planiram da se vratim? 1

Jovana Backović je rođena u Beogradu gde je diplomirala na Fakultetu muzičke umetnosti 2006. godine. U Londonu prvenstveno
komponuje muziku za pozorište, dugometražne i dokumentarne filmove.

Za Danas je govorila o svom životu u prestonici Ujedinjenog Kraljevstva i o tome zašto ne planira da se vrati u Srbiju.

„Otišla sam iz Srbije 2008. godine, delom zato što mi je bilo ponuđeno mesto na doktorskim studijama kompozicije na Univerzitetu u Norviču a delom zato što nisam videla mogućnost da se u Srbiji bavim muzikom na način na koji želim“, započinje razgovor Jovana.

Na odluku da napusti zemlju uticalo je i to što se, kako kaže, nikad nije vezala za svoj nacionalni identitet već joj je mnogo bitnija bila izgradnja ličnog identiteta. U trenutku kada je odlazila iz Srbije nije imala predstavu kako to izgleda biti stranac u drugoj zemlji ali je, zahvaljujući porodičnoj podršci, prošla kroz sve krize i poteškoće.

Zašto sam otišla iz Srbije i zašto ne planiram da se vratim? 2
foto: privatna arhiva

Na London se navikla toliko da ni sama ne može da pretpostavi kako bi joj život u rodnom gradu danas izgledao.

„Beograd se promenio. Nisam sigurna da je za mene moguće da sebi predstavim kako bi mi srpska današnjica izgledala da nisam otišla i zbog toga ja verujem da u stvari ne posećujem Beograd kakav jeste, već posećujem grad koji mi živi u sećanjima. I ljude sa kojima ta sećanja na grad i zajednčka iskustva mogu da podelim. Ovdašnju stvarnost mogu samo da iskusim iz druge ruke, preko prijatelja, i ona, uglavnom, nije lepa. Svi žive u malim mehurima koji ih čuvaju od činjenice da se ništa ne pomera na bolje – naprotiv. Zato bih se u Srbiju vratila samo ako zatrebam porodici“, kaže Jovana.

Ističe da joj je Engleska“dala šansu da ima šansu“ i da joj je bavljenje muzikom uvek bilo najvažnije.

Zašto sam otišla iz Srbije i zašto ne planiram da se vratim? 3
foto: privatna arhiva

„U Srbiji, bez obzira na talenat i rad, nisam stigla daleko. U Engleskoj sam, za manje od 10 godina uspela da završim doktorat i da počnem da se bavim profesionalno muzikom kao kompozitor i izvođač. Nisam sigurna da je poređenje fer uzimajući u obzir da sam u Srbiji odrasla i imala besplatno školovanje. Ono što Engleskoj svakako nedostaje je dobra klima, što je opšte mesto. Ono što je prednost je da se, paradoksalno, ovde ne osećam kao tuđin. Svi se u Londonu po nečemu razlikuju, po izgledu, ponašanju, načinu na koji govore jezik. Biti različit je ovde normalno a u Srbiji je to kamen spoticanja.“

Na pitanje da li prati politička dešavanja u Srbiji, kaže da zbog ogorčenosti politici ne pridaje preveliku pažnju.

„Moja politička gledišta su, na žalost obojena cinizmom, zato izbegavam da se udubljujem previše, ne samo u srpsku, nego i u političku scenu Ujedinjenog Kraljevstva. Mislim da je Srbija izgubila zalet posle petog oktobra, građanska svest je postepeno opala do te mere da ne postoji kritična masa ljudi koji bi se konstantno borili za promene. Malodušnost je, naravno, najveći neprijatelj bilo kakvih promena, i zato mislim da je bilo previše razočarenja i da je mnogima, uključujući i mene, teško da sa tim izađu na kraj.“

U Jovaninoj okolini nema puno Srba, ali i da ima, ona veruje da to ne bi uticalo na to s kim ona provodi vreme, jer se druži sa ljudima koji su joj bliski kroz način razmišljanja i izbegava one koji se iskazuju kroz nacionalnu pripadnost. Navodi i da većina ljudi koje ona sreće, Srbiju prepoznaje po Novaku Đokoviću, po srpskim pesmama za Evroviziju, a tek treća asocijacija je „tamo neki rat“ koji se desio devedesetih. Slobodno vreme joj ispunjavaju muzika, knjige, šetnja i obilazak londonskih galerija. Ističe i brojne praktične prednosti života u Engleskoj.

Zašto sam otišla iz Srbije i zašto ne planiram da se vratim? 4„Prednosti života u Londonu su mogućnosti da doživim različite stvari, upoznam različite načine razmišljanja, da radim sa ljudima iz celog sveta. Život nigde nije lak ali u poređenju sa Srbijom, ono što je prednost, to je da mogu sama da zaradim dovoljno da živim normalno. Takođe, činjenica da mogu sve finansije i kupovine da obavim preko interneta i da ne moram da nosim gotovinu sa sobom je za mene velika prednost. Sledeće – ne moram da provodim sate planirajući obroke i kuvajući. Mogu relativno zdravo da se hranim jer je „take away“ industrija ogromna i skoro da ne postoji obrok koji ne može da se dostavi na kućnu adresu i pripremi za kratko vreme. Najvažnije – ovde ljudi cene moje vreme. Tačno se zna koji mi je posao kad prihvatim ugovor, koliko je plaćen i šta podrazumeva. Preterana familijarnost tipična za male sredine i male krugove, koja mnogima nedostaje kad odu, mi baš iz tih razloga nikad nije nedostajala“, završava Jovana.

Zašto sam otišla iz Srbije i zašto ne planiram da se vratim? 5Za kraj, svima koji žele da upoznaju bolje život naših ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu,
Jovana preporučuje knjigu Lazara Džamća, „Čaj od šljiva“, koja, kako kaže, uz dosta humora i tačnih zapažanja, prenosi britansku svakodnevnicu.

„Pandemiju u Engleskoj nisam osetila toliko jer sam uspela sav posao da prebacim onlajn“

Govoreći o pandemiji korona virusa u Engleskoj, Jovana ističe da je nezadovoljna ponašanjem države ali čini sve što je u njenoj moći kako bi sebe i druge zaštitila od virusa.

„Što se tiče odgovora Engleske na pandemiju, ubedjivo je najlošiji u Evropi. Ne postoji nikakva strategija niti dugoročan plan. Kao uostalom, ni sa Bregzitom – loše posledice su počele da se osećaju i vide kroz nestašicu resursa, radnika, hrane a to je tek početak. Što se tiče moje lične reakcije, radim sve sto je u mojoj moći da zaštitim i sebe i druge – vakcinisana sam i nosim masku u svim zatvorenim javnim prostorima. „

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

DRUŠTVO

Rusija niže rekorde

U Rusiji rekordan broj novozaraženih četvrti dan zaredom, umrlo skoro 1000 ljudi

U Rusiji rekordan broj novozaraženih četvrti dan zaredom, umrlo skoro 1000 ljudi
Foto: EPA
Znate li nešto više o temi ili želite prijaviti grešku u tekstu?

Reakcije


Odbrana Nestorovića iz mraka

Odbrana Nestorovića iz mraka 1Foto: BETAPHOTO/ MILAN OBRADOVIĆ

Kao reakcija na moj tekst „Fenomen Nestorović kao državni projekat“ (Danas, 7. oktobar), pojavio se tri dana kasnije pamflet „Projekat Radovanović“ u jednom drugom dnevnom listu.

Tekst počinje nesuvislom i stilski grbavom rečenicom izvučenom u podnaslov i označenom velikim slovima: „Bez ikakve želje da ulazimo u polemiku oko vakcina i pandemije virusa korona uopšte, ali moramo obratiti pažnju na omiljenog doktora ‘nezavisnih i objektivnih medija’ koji floskulama napada i državu i profesora Nestorovića.“

Sa dna stranice, u zavodničkoj pozi, samozadovoljno se smeši autor (nekoliko novinara se uvredilo kada sam ga označio kao njihovog kolegu). Veselnik živi za sadašnji trenutak i nije ili ne želi da bude svestan kako će se ovaj ili neki sličan njegov tekst naći u hrestomatiji nečasnih sočinenija iz kojih će budući novinari učiti kako ne sme da se bruka profesija.

Šta je sve sramotno i netačno u tom članku?

Autor skoro da i ne pokušava da se bavi meritumom („Bez ikakve želje da ulazimo u polemiku oko vakcina i pandemije…“), čime indirektno priznaje kolosalnu štetu koju profesor Nestorović čini svojim destruktivnim delovanjem. Neimenovani (ne zaslužuje pominjanje) pisac teksta usvojio je i razradio sveti princip svojih gazda: „Ne poričemo da smo lažovi i kriminalci, ali Đilas je lopov.“ Dakle, mogu Nestorović i ekipa da nose na duši hiljade umrlih, ali ih opravdava što sam ja zlotvor. Moji izmišljeni gresi postaju opravdanje za tuđa nepočinstva.

Taj čovekoliki potrošni novinarski materijal moje ukazivanje na nezadovoljstvo lekara Nestorovićevim ponašanjem karakteriše kao „podmuklo“, najpoznatije poruke ovog mesije izvrnutih shvatanja i paranormalnih pojava naziva „lažnim citatima“, u nedoumici je da li sam „glup ili maliciozan“, navodno se služim „neistinama, poluistinama i podmetanjima“, te kako se podrazumeva da sam i neprijatelj, sledi konstatacija: „Tanka je kod njih linija između ‘udri fašistu’ i ‘ausvajs bite’.“ Toliko o nivou i „istinoljublju“ jednog moralnog prljavka.

On pokušava da me diskvalifikuje zato što o uranijumu prihvatam mišljenje vodećih svetskih autoriteta, uključujući UN, SZO i druge međunarodne organizacije. Pritom pokazuje toliko odsustvo i elementarnog znanja i morala, da ta tema zaslužuje poseban članak, utoliko pre što su je obilato zloupotrebljavali i drugi likovi, osim ovog mog „oponenta“ (mora da ga ovakav kvalifikativ, makar pod navodnicama, ispunjava ponosom).

U svom zatucanom zanosu ide toliko daleko da smatra kako ja zbog svojih naučno zasnovanih stavova o uranijumu podležem krivičnoj odgovornosti. Čudi se kako je izbegavam i sluti: „Da nije podrška NATO u pitanju?“ Tu se samofaulira jer nameće dva tumačenja: a) ili je onaj ko o svemu odlučuje prikriveni NATO lobista, ili b) strahuje od te alijanse, dakle kukavica je.

Sa dečačkim nestrpljenjem (i dozom zluradosti) priželjkuje duel između Nestorovića i mene. Ostavimo ga da zamišlja kako o nesporazumima u nauci odlučuju „Parovi“ i „Zadruga“, a ne naučni sastanci, gde Nestorović ne bi imao nikakvu šansu, jer bi, već posle njegove prve mudrolije o marsovskom poreklu ljudi plave puti, naučnici besno napustili skup, ne sačekavši bajku o jedrenju u budućnost na Teslinim talasima.

Autor svoje mračnjaštvo zorno pokazuje vređanjem velike grupe časnih lekara i vrhunskih intelektualaca ocenom da su „pripadnici parapolitičkog pre nego lekarskog udruženja Ujedinjeni protiv kovida koje se može uporediti samo sa njihovom ‘Skupštinom slobodne Srbije’“. Za te moje kolege i prijatelje ispod je časti da takvu osobu udostoje odgovora.

Opisuje me kao osobu koja se Evropskoj uniji „divi do imbecilnosti“. Kada imbecilnost pripisuje drugome, pokazuje svu svoju nekritičnost, a teško bi našao primere mog divljenja, jer sam po prirodi uzdržan. Međutim, kao i naša vlast i veliki deo javnosti, poštujem vrednosti sadržane u osnivačkim aktima ove organizacije. A šta on ima protiv sloboda i prava građana, demokratije, nezavisnog sudstva, slobodne štampe itd.? Da li je po sredi egzistencijalni strah da se takav iznajmljivi verbalni egzekutor u jednoj čestitoj sredini ne bi baš najeo hleba?

Smatra da, poput Nestorovića, „jasnu političku agendu u svom nastupu ima i Radovanović, pa je pitanje kako se ovaj čovek usuđuje uopšte da govori o ‘odstupanju od profesionalnih i moralnih postulata bilo kojeg drugog lekara’“? Postoji suštastvena razlika: ja ne pravim kompromise na račun struke i nauke, pa svako može lako da se uveri u naučnu osnovanost svih mojih ocena o pandemiji, a dao sam ih što usmeno, što pismeno, mnogo stotina tokom poslednjih 20 meseci.

Samo jednom ovaj „novinar“ pokušava da brani Nestorovića od njegovih izmišljotina, pa piše: „Nismo sigurni za sve navedene citate, ali za jedan jesmo (navodna homeopatska mantra o pamćenju vode), koji je iznet na jednom očigledno lažnom Tviter profilu…“. Vrlo je drsko baviti se temom bez upuštanja u „navedene citate“. Još gori je pokušaj, ako takva odstupanja od istine uopšte mogu da se rangiraju, da se Nestorovićeva javna izlaganja o „pamćenju vode“ svedu na jedan lažni profil. Sa prof. Jovanom Nikolićem prisustvovao sam propagandnoj promociji jedne homeopatske firme kada je ovaj doktor tvrdio da je voda Rajne relativno siromašna informacijama, jer još puno nauči do svog ušća u Atlantik.

Posebno je prljava insinuacija: „A da li Radovanović ima licencu? Neki tvrde da ju je izgubio.“ Kada sam 1988. napuštao zemlju, bio sam predsednik Savezne epidemiološke komisije i rešavao, često sam, niz delikatnih problema, posebno iz oblasti tropskih bolesti. Licenca nije postojala, kao ni u drugim zemljama u kojima sam raspolagao potrebnim ovlašćenjima. Po povratku mi licenca, kao penzioneru, nije trebala, ali sam držao mnogo desetina predavanja i seminara za one koji su obnavljali licence. Treba li dalje da se pravdam nemoralnoj bagri?

Napisah da autor ne zaslužuje pominjanje. Međutim, njegov tekst pobuđuje pažnju kao poučan primer dubine pada negadljivih pojedinaca. Radi srećnije budućnosti valjalo je zabeležiti to sramotno svedočanstvo iz ovog tegobnog vremena.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. Nestor je dovoljno voljen i cenjen da niko ne mora da ga brani. Brane ga njegova dobra dela.

REAKCIJE

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com