Program EU Garancije za mlade – nova šansa ili propuštena prilika za Srbiju?

Utisci o Samitu EU u Sofiji, kolumna Vuka Velebita za Slobodni ugao

Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

December 15, 2022

Vreme čitanja: 4 minutaFoto: iStock

Program Garancije za mlade predstavlja program koji je obavezan za implementaciju u svim državama članicama Evropske unije, a ima za cilj da mladim ljudima obezbedi kvalitetnu ponudu za zapošljavanje, nastavak obrazovanja, praksu ili obuku. Ova politika uvedena je na nivou EU kao evropska politika za mlade nakon što je uočeno da u velikom broju država mladi nakon završetka školovanja provode duži vremenski period u potrazi za zaposlenjem. Da ovakva politika donosi rezultate, pokazuje i činjenica da je stopa nezaposlenosti mladih od pokretanja programa 2013. godine na nivou Evropske unije do 2020. godine i izbijanja pandemije, pala na rekordno niskih 14,9%.

Već dugo mladi odlazeći iz Srbije pale sirene za uzbunu i pokazuju koliko je zbog nepostojanja osnovne brige o njihovom ekonomskom položaju život u Srbiji postao akrobacija. Prema Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji (a na osnovu zvaničnih podataka Nacionalne službe za zapošljavanje) koji objavljuje Krovna organizacija mladih Srbije, čak 19,20% od ukupno nezaposlenog stanovništva predstavljaju ljudi od 15 do 30 godina, odnosno petinu nezaposlenih u Srbiji čine upravo mladi.

Velika razlika u nezaposlenosti kod mladih postoji i kada govorimo o ženama i muškarcima, pa tako u uzrastu od 25 do 29 godina imamo znatno veći broj nezaposlenih žena u odnosu na muškarce što predstavlja dodatni socijalni problem. Preko 40% mladih smatra da je za pristojan život potrebno preko 80.000 dinara, a svega 12% mladih zaista toliko i zarađuje. Još jedan značajan podatak jeste da postoji veliki disbalans u broju nezaposlenih mladih prema regionima. Najveći procenti nezaposlenih mladih su u regionu Centralne i Zapadne Srbije (čak 36% nezaposlenih mladih je iz ovog regiona), Južne i Istočne Srbije (28,2%), a zatim su tu region Vojvodine (19,2%) i najmanji broj nezaposlenih mladih je u Beogradskom regionu (8,6%). Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste da preko 30% mladih na prvo zaposlenje čeka duže od 2 godine, blizu 60% je spremno da se prekvalifikuje da bi imalo prihode, a blizu 20% nema ugovor kojim se reguliše njihov rad (radi „na crno“).

Jedan od osnovnih razloga traženja posla duže od 2 godine, predstavlja i činjenica da je u Republici Srbiji sistem obrazovanja neusaglašen sa tržištem rada, ali i da ne postoji dovoljna koordinacija te sistemski pristup rešavanju ovog problema od strane institucija. Upravo iz ovog razloga, Srbija se kao država na implementaciju programa „Garancija za mlade“ obavezala kroz implementaciju Nacionalne strategije zapošljavanja za period 2021-2026. Ovom strategijom propisano je da će do 2026. godine, program biti implementiran kao pilot projekat u 3 filijale Nacionalne službe za zapošljavanje, a kao objašnjenje što implementacija neće biti sprovedena na celoj teritoriji Srbije navedeno je da ne postoje dovoljno razvijeni kapaciteti niti resursi za ovakav poduhvat.

Nemačko-francuske varnice i položaj Srbije

Putevi i stranputice srpske opozicije

Logika iza Srpskog bloka – moguća Vučićeva strategija

Kako bi ovaj program ostvario željene rezultate, na samom početku se uspostavljena saradnja između različitih aktera koji zajednički treba da pristupe procesu integracije mladih na tržište rada. Nadležno za implementaciju ovog programa u Srbiji jeste Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koje je formiralo dve radne grupe u cilju kreiranja uslova da ovako sveobuhvatan program bude pokrenut i kod nas: Koordinaciono telo za izradu i praćenje sprovođenja Plana implementacije Garancije za mlade i Stručna grupa koja treba da pomogne u realizaciji pripremnih aktivnosti Plana implementacije. Obe grupe su sa radom počele u januaru 2022. godine, a plan je bio da krajem ove godine imamo usvojen Plan implementacije kako bi se nastavilo sa daljom pripremom. Nakon kreiranje prvog nacrta plana implementacije, radne grupe se nisu dalje sastajale niti je bilo informacija o nastavku rada na kreiranju i usvajanju ovog dokumenta i daljoj dinamici primene programa.

Kako ovaj program nastoji da sistemski utiče na unapređenje kvaliteta života mladih ljudi pružajući mogućnosti za nastavak obrazovanja, kvalitetnu radnu praksu ili zaposlenje, zahteva se kreiranje i sprovođenje međusektorskih politika koje uz saradnju i efikasnost mogu da ostvare željene ciljeve. Neophodno je sprovesti intervencije u oblasti politika obrazovanja i obuka, socijalne zaštite i politika zapošljavanja. Da bi ovako sveobuhvatan program bio primenjen u Srbiji, trenutno ne postoje prepreke u pravnom okviru, međutim da bi se ostvarila efikasnost neophodno je da dođe do većeg broja različitih intervencija koje se prvenstveno odnose na promene u strateškom i normativnom okviru kao što su izmene i dopune Zakona o zapošljavanju, Zakona o volontiranju, Zakona o mladima, Zakona o socijalnoj zaštiti, kreiranje i usvajanje prvog zakona o radnim praksama i drugo. S obzirom da se o sudbini Zakona o volontiranju ne zna ništa od kada je sprovedena javna rasprava, a da Zakon o mladima nije otišao dalje od inicijalnog sastanka Radne grupe, postavlja se pitanje kada se i na koji način planira dalje sprovođenje intervencija koje ovaj program zahteva kako bi bio adekvatno implementiran.

Podrži Talas donacijom

Ono što je neophodno da bismo rekli da se ovaj program uspešno sprovodi i unapređuje život mladih jesu upravo – mladi. Aktivno uključivanje predstavnika/ca mladih u ovom procesu neophodno je od samog početka, oni moraju biti prisutni u radnim grupama koje vrše pripreme ali su mladi, udruženja mladih i za mlade takođe ključni akteri u sprovođenju programa na lokalnom nivou u različitim delovima države. Kroz njihovo prisustvo u sprovođenju ovakvih politika se ogleda značaj i volja institucija da kategoriju građana od 15 do 30 godina, ravnopravno uključe u procese donošenja odluka, kreiranje politika koje imaju za cilj da unaprede njihov svakodnevni život ali i u ocenjivanje kvaliteta sprovođenja programa.

Jedan od osnovnih ciljeva ovog programa jeste dosezanje NEET mladih, onih koji nisu u sistemu obrazovanja, nisu na obuci niti imaju zaposlenje – mladi koji su sistemu potpuno nevidljivi. U ovom procesu najveći rezultati u državama EU, ali i susednoj Makedoniji, koja je u implementaciji programa otišla najdalje, postignuti su upravo kroz direktno uključivanje udruženja mladih i za mlade u informisanje i dosezanje do mladih kako bi se uključili u program.

Usvajanjem rezolucije od 8. oktobra 2020. godine Evropski parlament je naglasio potrebu uključivanja civilnog sektora, posebno udruženja mladih i za mlade, u sprovođenje programa Garancije za mlade i opredeljivanje sredstava za implementaciju na svim nivoima. Pored fondova EU koji su otvoreni za Republiku Srbiju kako bi se sproveo program, neophodno je da država uloži i dodatna sopstvena sredstva. Upravo politička volja da se mladi kao ravnopravni donosiocima odluka uključe u proces, ali i količina sredstava koju će Srbija izdvojiti – pokazaće koliko smo kao država odlučni da se borimo sa problemom nezaposlenosti mladih i koliko smo spremni da na njemu radimo.

Ključno pitanje koje se sada javlja jeste kada će doći do nastavka implementacije ovog programa i šta je ostalo od volje Republike Srbije da ovaj program zaista realizuje?

Koautorka teksta: Milica Borjanić (Krovna organizacija mladih Srbije)

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Srodne teme